Студенти америчког универзитета Карнеги Мелон из Питсбурга извешће оперску представу „Свадба” Ане Соколовић и то на српском језику. Опера ће бити изведена у Атријуму Народног музеја вечерас у 20 часова, а главни организатор овог догађаја је пијаниста и корепетитор Ђорђе Нешић који живи у Њујорку и предаје на овом универзитету. Улоге тумаче: Софија Брнам Лемер, Тејлор Тројер, Ана Софија Бојд, Елизабет Камеле, Емили Галагер и Александра Амрозиак. Диригује Вишуа Субараман, редитељка је Кристл Манић.

Пре тога петнаестоминутно дело „Петров” баритона Ивана Плазачића, постдипломца Карнеги Мелона, на текст Алекса Тејлора извешће Џозеф Сендлер, док је за пратњу на клавиру задужен Ђорђе Нешић. Дело говори о руском војнику који је послушао своју савест и одбио да изврши наредбу о активирању оружја у рату.

Други догађај биће у Скупштини града Београда у петак од 20 часова када је концерт студената Карнеги Мелон универзитета који ће извести арије и соло песме српских и америчких аутора.

– На универзитету сваке године бирамо три опере које ће студенти да изведу на различитим језицима. Оснивач и филантроп Ендрју Карнеги доста је полагао на културу и до данас је остало тако. Опера Ане Соколовић писана је на српском и певачи користе интернационални фонетски алфабет за њено извођење. Ради се о девојци која се спрема за удају и деверуше „бацају” српску азбуку и слова једна другој у лице. Има и место где се свађају користећи српске разбрајалице. На крају је окупају и она одлази да се упозна са фамилијом свог будућег мужа. Када сам нагласио управи факултета да је опера у Београду само концертно извођена, рекли су да ћемо је ми први извести у режираној форми. За мој универзитет ради Дебра Текавец, особа српског порекла задужена у Вашингтону за односе са државном управом, и почетком марта нам је јавила да смо добили средства – каже Ђорђе Нешић који је из Београда емигрирао 1992. године.

Тада није знао да одлази „заувек”.

– Осамдесетих је код нас било много музичких гостовања и то ми је отворило видике. Отишао сам у Филаделфију где сам имао пријатеље. Брзо сам схватио да је пробијање за соло пијанисту доста захтевно и усавршио сам се за корепетитора, музичара који припрема певаче за улоге. Звали су ме на фестивал у Аспену, у Колораду и Танглевуду, у Масачусетсу, где је летње седиште Бостонске филхармоније. Ту се окупи цео музички свет што је добро за контакте. Добио сам потом стипендију на Џулијарду и то ми је помогло да ме људи упознају.

У међувремену је радио у оперским кућама и специјализовао се за опере са словенског подручја: Јаначек, Дворжак, Чајковски. Члан је ансамбла Опере Саратога. Недавно је одржао концерт „Путовање кроз музику Србије” у Вајл сали у Карнеги холу. У Српском културном центру у Паризу са сопраном Софијом Петровић извео је дела Тајчевића, Василија Мокрањца, Деспића, Пребанде. У Бразилу је наступао поводом 80 година српско-бразилских односа. Члан је Глобалне фондације из Женеве чији је циљ промоција младих музичара по свету.

Ђорђе Нешић редовно држи мастер-клас нашим певачима у Београду и неки од њих добили су стипендије за летње усавршавање у Њујорку. Као неко ко свакодневно ради са певачима, говори шта је пресудно на аудицијама:

– Изражени полет, јасноћа циља и квалитет. Траже се певачи који су интонативно, језички и драмски спремни за аудицију, који могу да докажу да разумеју улогу ако отпевају само део из арије, као и промене које тај карактер треба да прође током опере. Искуство се такође примети. Одмах се уочи да ли је певач већ певао одређену улогу на сцени јер се непогрешиво види колико је арија постала део његовог тела, осети се да је тај карактер у њега усађен.

Прича нам и о девојци која је дошла на једну аудицију док је била на првој години мастера. – Професор јој је рекао да је неће узети у обзир за главне улоге јер се оне добијају тек на другој години. Није се обазирала на то правило. Певала је на аудицијама за сваку главну улогу и све их је добила. После је рекла да је њен циљ да у следећих пет година пева у свих пет највећих кућа у Америци: Њујорк, Сан Франциско, Чикаго, Хјустон и Лос Анђелес. Тако је и било. Њено име је Ана Кристи – каже Ђорђе Нешић.

Од својих наступа нам издваја и онај са сопраном Моником Јунус. Њен отац Мухамед Јунус добио је Нобелову награду за мир 2006. за давање микрокредита сиромашним женама Бангладеша које су се удружиле као предузетнице и почеле да зарађују. Његова банка данас позајмљује готово милион долара годишње у малим кредитима од 130 долара. И кћерка Моника је друштвено активна, једна је од оснивача њујоршке организације„Sing for Hope” где се пријављују музичари да бесплатно наступају, макар и у парку, прикупљајући тако средства за угрожене. Нешић је са њом одржао концерт у знак сећања на страдале 11. септембра 2001. године у Њујорку.