понедељак, 16.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:04
НЕ САМО О ПОСЛУ: НЕНАД ЈАНКОВИЋ

Занимање: доктор Неле Карајлић

Рокер, писац, сценариста, глумац, водитељ, комичар, добитник награде „Момо Капор” за први роман „Солунска 28”, открива да би баш ово написао у неком административном формулару под ознаком професије
Аутор: Андријана Цветићанинсубота, 18.05.2019. у 08:01
(Фото Live Production)

Пролећни дани Ненада Јанковића (57) теку ударнички и то не због Празника рада. Почетком априла у Скупштини града примио је награду „Момо Капор” за први роман „Солунска 28”.

Уследили су бројни интервјуи, медијска гостовања. Одржао је концерт у Врњачкој Бањи, а на некадашњи Дан младости – 25. маја имаће велики солистички наступ на београдском Ташмајдану.

Творац јединственог лика др Нелета Карајлића, један је од оснивача правца Нови примитивизам и некадашњи певач култног бенда „Забрањено пушење”, потом „Но смокинг оркестра”, у чијим редовима је гитару свирао Емир Кустурица.

Био је коаутор и главни протагониста „Топ листе надреалиста”, телевизијског серијала с почетка осамдесетих, чија популарност и актуелност не јењава, чини се, чак постаје све већа, како време пролази.

У родном Сарајеву завршио је гимназију, студирао оријенталистику на Филозофском факултету, а у неформалном тумачењу сопственог уметничког рада, са осмехом каже да би у неком административном формулару у рубрици „занимање” уписао – др Неле Карајлић

(Фото Live Production)

Бег из града

И када се помало замори од свега Ненад, алијас др Неле, запути се на обронке Космаја. У Кораћици, родном селу великог Бате Живојиновића, како каже за „Магазин”, у викендици једино може да „дише са природом”.

– Од оних сам који нису имали баку и деду на селу. Моји су живели у центру Сарајева, па сам често био једини који је током празника остајао код куће, јер су остали другари имали своје у својим селима. Тај недостатак сада покушавам да надокнадим. Углавном се занимам око воћа, ракија ми је ужа специјалност. Наравно, ту је башта са органским поврћем. Када год уберем нешто помислим колико ово кошта у богатим земљама! Космај ми је као пуњач за батерије. Укључим се и враћам у град тек кад видим да су ми батерије пуне 100 процената.

Обезбедивши место у антологијама балканске поп-културе, али без претензија за тиме када је почињао, пре пет година осмелио се и написао књигу „Фајронт у Сарајеву”. После рада на овом аутобиографском запису, из уметничке радионице/ординације доктора изашла је и књига-романескна фикција о једном здању на београдском Дорћолу и њеним станарима.

За ово штиво овенчан је наградом која носи име ненадмашног приповедача Моме Капора. Неизбежно је да питамо шта му је било теже да пише.

– Фикцију, наравно. Аутобиографија је тешка утолико што морате да будете чисти пред собом. Фикцију, стварате сами. Није ни чудо што се књижевност понекад назива ђавољом работом. Пишући, заиста, попут неког нечастивог, креирате посебан свет у коме сте ви све и свја. Имате право да казните јунаке, да им опростите, тако да ми је понекад жао некога кога сам сам створио.

Као члан бенда „Забрањено пушење”, чије песме данашње генерације откривају преко „Јутјуба”, када би добио прилику да допише неколико реченица у одељку „Википедије” о бенду, крајње је концизан:

– То је била група која је почела да свира да би променила свет и у томе је успела. Данас се због тога каје. То је мој основни осећај који носим у себи све ове године.

Beerfest (Фото М. Обрадовић)

Смех надреалиста

У неизбежном подсећању на део каријере стваране у Сарајеву питамо да ли се сећа чему се смејао са осталим актерима током снимања Надреалиста?

– Смејали смо се више него што је требало. Ако је смех гаранција за дуг живот, сваки члан надреалиста ладно ће да доживи стоту. Тек касније, кад се клупко историје почело одмотавати, тај смех нам се заледио. Схватили смо да је реалност била много луђа од наших емисија.

Признаје да се данас смеје истим скечевима, мада сумња да ће му читаоци поверовати.

– Смејем се, али не као неко ко је учествовао у томе, писао и глумио, већ као неко ко то први пут гледа. Када пронађем скечеве на „Јутјубу” имам осећај да је радио неко други, а не ја. Понекад се забринем за своје ментално здравље.

Још једна телевизијска серија плод је писања нашег саговорника: „Сложна браћа”. Серија је остала у памћењу гледаоцима а реплике јунака ушле су у жаргон од Триглава до Ђевђелије. Музика, међутим, није престала да буде интересовање овог доктора, па је као певач „Но смокинг оркестра” Ненад наступао на свим континентима, поздрављао публику на више од 40 језика, снимили су неколико албума... Иако је Сарајево напустио пре рата, а потом свирајући пропутовао свет, знатижељни смо да ли му је падало на памет да мења адресу и да Балкан замени неким другим кутком на планети.

– Не, никада! У Београду ми је било увек најлепше. Довољно је велики град да се у њему могу изгубити, да ме нико не нађе, а са друге стране, довољно мали да пронађем свакога ко ми треба. На крају крајева, ми смо ту предивну светску авантуру организовали одавде, са овдашњом музиком и са овдашњом страшћу која је обузела све наше следбенике широм света.

У једном интервјуу Београд је назвао „малим Њујорком”. Новинари га међутим и даље питају за Сарајево. Како се сада безмало број година који је провео у једном и другом граду изједначио, питали смо га другачије: да ли се осећа Београђанином и да ли му сметају питања о родном граду.

– Моја судбина везана је за Сарајево, што ми је грешка, ако се то може тако назвати. Једноставно, цела бивша Југославија упознала је мој град преко онога што сам радио, тако да је повезаност између мене и Сарајева практично нераскидива. То сам схватио давне 2001. када смо се први пут вратили са турнеје по Јужној Америци. Гостовао сам у једној емисији, а прво што ме је водитељка упитала било је да ли ми недостаје Сарајево. Био сам збланут. Да ли је могуће да неког ко долази из даљина, после таквог тријумфа, где смо запалили Монтевидео, Боготу, Сао Пауло, Буенос Аирес, пита за Сарајево?!? Ко је овде луд? Тада сам схватио да о томе нема смисла разбијати главу, већ треба наставити радити по своме. Тако се и догодило да напишем књигу о Дорћолу, најстаријем делу Београда, који ме инспирише управо онолико колико је Париз инспирисао Виктора Игоа. А њега нико никада није питао да ли се осећа Парижанином, иако тамо није рођен.

Песме су демократија

Ненада, алијас Неле не престаје да пише песме. Открива да му је то најдража форма: кратка, јасна, ефектна. – У време у којем сам одрастао песме су биле најдемократскији и најједноставнији начин да искажеш мисли и осећања. Што и јесте најважнија особина рок музике. Без песме не лежем, нити устајем. Само, многе од њих никада не угледају светлост дана. Остану у делу сновиђења.

Са сином и супругом (Фото А, Зелић)

Супруга, везни играч

Иако је у медијима присутан више од три деценије, наш саговорник је успешно породицу чувао од очију јавности. Сада већ одрасли, своји људи о наследницима каже: – Кћерка је ветеринар. Ради на клиници за мале животиње у Берну, у Швајцарској. На путу је до освајања великог знања, а план јој је да то знање доведе овамо, код нас. Син студира у Америци. Сам се изборио за стипендију преко фудбала. А моја супруга је стуб породице, као неки добар везни играч. И ми успех не меримо друштвеним подвизима, већ нашим посебним породичним аршинима. Важан је осмех. Он је већ велики успех.

Кондиција за концерт

Пливање, трчање и шетње свакодневна су кондициона рутина нашег саговорника.

– Физичка припрема је важна јер концерте не могу да изводим стојећи на једноме месту, причајући вицеве. Ако у току свирке не претрчим десет километара сматрам свирку неуспелом.

За предстојећи наступ на Ташмајдану открива да још размишља о уметничком делу. – Склон сам експериментима, али публика жели да чује оно уз шта је одрасла. То ће је следовати. Имаће пресек докторове каријере, најбоље од др Нелета Карајлића.


Коментари1
ade93
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Paris
Veliko priznanje muzicaru Neletu, i veliko hvala za" knjigu o Dorcolu, najstarijem delu Beograda, koji me ispirise upravo onoliko koliko je Pariz ispirisao Viktora Igoa". Velika istina za prelepi stari Dorcol koji se sistematski rusi, u zamenu za jeftinu novogradnju. Svi moji francuski prijatelji koji su posetili Beograd bili su odusevljeni starim Dorcolom, koji je zadrzao svoju kulturu i stil zivota.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља