„Дај нам сунца”… речи песме мјузикла „Коса” већ пет деценија чују се на овим просторима. Управо толико је прошло од првог сусрета мјузикла „Коса” Џерома Рагнија и Џејмса Рада са београдском публиком. Тим поводом сутра увече од 19 сати биће уприличена трибина поводом обележавања 50 година од премијере мјузикла „Коса” на сцени „Петар Краљ” Атељеа 212, куће у којој је ова представа пре пола века изведена као четврта поставка у свету и прва у некој социјалистичкој земљи. После бродвејске, лондонске на Вест енду и једне минхенске верзије која је била копија њујоршке.
О овом својеврсном феномену говориће Нада Блам, глумица и учесница мјузикла „Коса”, Југослав Влаховић, Петар Јањатовић, Радмила Станковић, Бека Вучо, а разговор води Радина Вучетић. Пројекат организују студенти Катедре за менаџмент и продукцију позоришта, радија и културе на Факултету драмских уметности, под менторством др Милене Драгићевић Шешић, а подржала га је амбасада Сједињених Америчких Држава у Београду, у сарадњи са Атељеом 212 и Факултетом драмских уметности.
„Коса” је премијерно одиграна 19. маја 1969. године и играна је све до 4. фебруара 1973. Сами аутори мјузикла Џером Рагни и Џејмс Радо су, у посети Београду, рекли да је београдска верзија била боља од бродвејске. Представљала је авангарду у затвореном социјалистичком друштву. Све је кренуло од легендарне Мире Траиловић. Када је јуна 1968. године изашла из Билгмор театра са мјузикла „Коса” на бучни Бродвеј, Мира Траиловић је рекла члановима Атељеа 212 који је у то време гостовао у Линколн центру: „Ову представу правимо у Београду чим се вратимо”. Јован Ћирилов писао је тог лета 1968. године у „Политици” да мјузикл „Коса” почиње „Као химна радости неког слободног племена које се одрекло друштвених норми цивилизације, конвенција морала и свих свакидашњих навика грађанског реда”.
Убрзо после тога почеле су припреме за мјузикл „Коса” у Атељеу 212. Из вечери у вече Мира Траиловић и Зоран Ратковић, коредитељи представе, у друштву са Јованом Ћириловим обилазили су београдске дискотеке и тражили најбоље младе плесаче за овај „љубавни рок мјузикл”. Ћирилов је превео текст, а адаптирао га је Бора Ћосић. За главне улоге ангажовани су: Миша Јанкетић, у алтернацији са Бранком Милићевићем, затим Драган Николић, Миодраг Андрић, Мира Пеић, Јелисавета Сека Саблић и тада сасвим млади певач Душан Прелевић. Занимљиво је и тадашње запажање саме Траиловићке: „Ставили смо 'Косу' на репертоар Атељеа 212 јер је она позоришни документ о младима у свету, али и због тога што је Атељеу 212 требало вратити младу публику. Позоришна публика је постала уморна од политизирајућих позоришних комада. Осим три или четири комада, остали су почели да одвајају публику од позоришта”.
Премијера „Косе” је, тврде позоришни хроничари, маја 1969. године била догађај какав се не памти. Београд једноставно није веровао шта је имао пред собом. Нешто што је био нови светски талас који је са овом представом запљуснуо и нашу средину. Десио се, сећао се касније Јован Ћирилов, редак тренутак да је позориште било испред живота. Амерички „Њусвик” је у репортажи о београдској „Коси” пренео у јулу 1969. Рагнијеву изјаву да је осетио да Београђани немају предрасуде филистарске средње класе какве се срећу по другим светским престоницама.
Репортер „Њусвика” је забележио и да је део представе видео и председник бивше Југославије Јосип Броз Тито, а према наводима Ћирилова, иако је негде у светској штампи наведено да је Тито присуствовао и премијери, то није истина. Тачно је да је на новогодишњем дочеку 1970. у Дому омладине племе из београдске „Косе” отпевало Титу „Дај нам сунца”, а Мира Траиловић годинама је крила америчку брошуру у којој је чак писало да је Тито продуцент београдске „Косе”. Култна представа одиграна је у то време 210 пута и доживела изузетан успех како у Београду, тако и на гостовањима широм света. Нова верзија „Косе”, у адаптацији и режији Кокана Младеновића, изведена је такође у Атељеу 212 пре десет година, смештена у актуелни тренутак живљења, за разлику од прве верзије из маја 1969. године у њој није било голотиње за коју је било везано неколико анегдота пре пет деценија. Према записима Јована Ћирилова, у првој верзији свлачило се четворо-петоро глумаца и то је била прва голотиња у београдском театру.
У вези са голотињом занимљива је и анегдота поводом позива да „Коса” гостује у Трсту. Према наводима Ћирилова, који је и водио преговоре, све је већ било утаначено када га је тршћански домаћин упитао шта ће бити са нагом сценом и упозорио да је „голотиња на сцени у Италији строго забрањена”. Мира Траиловић је дошла на идеју да формално кажу да ће ту сцену изоставити, а да се са глумцима договоре да се свуку. Италијански продуценти су на то одговорили да би сви били похапшени, на шта је она поручила Ћирилову да под тим условом нема гостовања.
„Коса” је, бележили су хроничари, угашена на захтев који је стигао из Градског комитета СК. Последњи пут одиграна је 3. фебруара 1973. године пред питомцима Војне академије.
