недеља, 18.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:58
БЛАЈБУРГ, 74 ГОДИНЕ ПОСЛЕ

Крижни пут

Аутор: др Мартина Грахек Раванчићпонедељак, 20.05.2019. у 09:00
Споменик хрватским жртвама из Блајбурга у Загребу на гробљу Мирогој (Фото Википедија)

Почетком маја 1945. мноштво припадника различитих војски (ОС НДХ, словенски домобрани, српски и црногорски четници те јединице Трећег рajха) и цивила, о којима не постоје конкретни подаци о броју (реалније процене наводе између 150.000 и 200.000 људи), кренуо је према западу, очекујући заштиту западних савезника. Повлачење је изведено без ваљаних припрема – чиме се Влада НДХ показала недорасла времену.

Највећи део избеглица заробљен је већ на подручју Словењ Градец – Дравоград – Пољана. На преговорима Британци одбијају предају ОС НДХ и преносе је на своје савезнике – јединице ЈА. Споменута одлука не чуди превише. Осим тога, при одређивању услова капитулације речено је да ће се поштовати одредбе Међународног права о ратним заробљеницима, а то се Британцима чинило фер. Након тога, почиње дуготрајан пут повратка заробљеничке колоне, „крижни пут”, где су се нашли и заробљеници који су, успевши да се пробију у савезничку зону, накнадно изручени ЈА. Но, сва та догађања, с временом, као да имају све мање везе управо с оним што заправо означавају.

(Фото Википедија)

Судбине људи криле су се између политичких договора, одредби Међународног хуманитарног права и самог стања у Корушкој, тј. изгледног сукоба међу тадашњим савезницима. Крај рата увек је праћен одмаздом, али то не значи да је ЈА могла чинити што је хтела. Важеће конвенције, Хашка и Женевска, јасно су прописивале и обавезе које је држава имала према заробљеницима.

За Британце, „оперативне околности” биле су пресудне при провођењу неугодне али оправдане политике, иако су били свесни шта заробљенике очекује након предаје. Било је важно да се при изручењима, посебно оних из савезничких логора, не примењује сила, па су заробљенике лагали да иду у Италију. Тако је задатак лакше извршен, а руке остајале „чисте”.

Бројни документи и искази потврђују како су представници ЈА по преузимању заробљеничких колона вишеструко кршили одредбе Међународног хуманитарног права. То не чуди превише јер је завршница рата, на овим просторима, осим борбе против окупатора, значила и успоставу новог поретка. Колико је особа страдало у целокупним догађањима, и данас је отворено питање.

Бројке којима располажемо, разнолике су и представљају само оквирне процене. Постојећа демографска истраживања, као и нове историографске спознаје, упућују да није нереално говорити о страдању 80.000 људи. Тачне бројке на којима се инсистира вероватно никада нећемо сазнати, али недопустиво је да се због тога упорно релативизирају ова, можда најконтроверзнија, догађања новије хрватске историје. Било је ту појединачне освете, али коришћене методе, трајање и масовност овог злочина јасно говоре да у „обрачуну” нису страдали само ратни злочинци, за које је неупитно да их је било много.

Беспоштедан и бескомпромисан третман ЈА, о којем сведоче и бројна гробља у Словенији, није могао бити дело појединаца. Да ли је постојала наредба или није, мање је важно, јер је јасно да начелна сагласност са свиме што се догодило у мају 1945. није изостала. Осим тога, за почињено нико није одговарао.

Стога су ова догађања незаобилазна (али не једина) при општој карактеризацији народноослободилачког рата. Целокупни проблем пропратила је дугогодишња ћутња, из које су израсле подељеност у друштву и манипулације. Сваког маја, извлачи се овај „случај”, и то упорно с једним циљем, а то је оправдавање одређених идеологија.

Тако су догађања у Блајбургу и „крижном путу” одавно прешла оквире историографске струке, па данас о томе једнако меродавно сви расправљају. Прави интерес да се ово питање реши, барем до сада, није постојао. Презентација у медијима, од апсолутног негирања проблема до емотивно-патетичног тумачења, исто тако не иде у прилог садржајнијој расправи. Декларативно се истиче како при осуди тоталитарних злочина треба да вреде једнака мерила, те да је свака жртва једнака, али друштво у којем живимо, као и појединци, подстиче нас да се питамо је ли то заиста тако.

*Виша научна саветница, Хрватски институт за повијест, Загреб


Коментари4
8c0a7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vasa
Neki marsovac citajuci njen tekst bi pomislio da je bio obican rat i da pobednik nije postovao Hasku i Zenevsku konvenciju o ratovanju (a pobedjeni jeste). Njeno pisanje se rimuje sa izgovorom da je konvencija UN o genocidu donesena kasnije pa se pociniocima i ne moze suditi. Naziva neljude ljudima. Na spomeniku se jasno sugerise da su stradala deca a u svedocenjima nigde dece! Kad bi se Japanci i Nemci rukovodili njenim motivima, Hirosima, Drezden... pa tamo vojske uopste nije bilo!
stari doktor
Кратко по свршетку рата срео сам неке моје другове који су били у 3-ој Армији и од њих чуо причу како је вршено раздвајање "старих" од "нових" усташа и домобрана ( до и после капитулације Италије и Титовог позива да напусте хрватску војску и придруже се партизанима): 1) увид у војну књижицу, 2) ко је исту бацио, тргањем ознака на реверима блузе: ако је тканина испод била тамна у односу на избледелу околину, издвајани су на исту страну као и они који су у војсци били пре септембра 1943). Моји другови, као млади војници, нису имали непосредни увид у судбину те "старе" групе, али су слушали потајна говоркања о томе. Иначе, у Нишу, где сам провео први послератни период, био је велики заробљенички логор са Хрватима и Немцима. У њему је био и Стјепан Бобек, који је убрзо извађен из њега и прикључен футбалском тиму Прве Армије, одакле је у јесен 1945 био пребачен у Београд када је формиран тим "Партизана". У касну јесен 1945 Титовом наредбом сви Хрвати су били пуштени уз "опрост грехова".
др Милан Лекић
Поштована госпођо @Раванчић – „Крижни пут“ је мит, први пут споменут 1981., када се указала и Госпа међугорска. Ваша интерпретација тог „догађаја“ није веродостојна. Блајбург је само један у низу великих хрватских фалсификата. То страдање усташа никада се није догодило. Чим је Павелић напустио НДХ, његова војска скинула је униформе и вратила се „дома“. И то је све. Не постоји документација чак ни за вашу интерпретацију тих "догађаја". „Крижни пут“ је лаж – креација духа „Католичке акције“...
lega
@др Милан Лекић- Simo Dubajić, krajišnik i partizanski major sa Blajburga i kočevskog roda (sudionik ubijanja) napisao je u Beogradu knjigu "Život, greh i kajanje. U toj knjizi on detaljno opisuje monstruoznosti koje su radili upravo civilima. Baš ti isti partizani to putešestvije su posprdno nazvali križni put. 2025 god se otvaraju britanski arhivi na tu temu pa če se znati istina.
Препоручујем 15

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља