среда, 19.06.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:13

Писци који су ишли даље од забаве

Данас нема комедија јер се оне баве само уређеним друштвом, а ово наше је још у превирању и у покушају самодефиниције, каже Радомир Путник који је приредио „Антологију савремене српске комедије”
Аутор: Мирјана Сретеновићпонедељак, 20.05.2019. у 18:10
Радомир Путник (Фото: Н. Неговановић)

Како је било могуће да српска драма коју је током 19. и 20. века обележила појава двојице изузетних комедиографа, Јована Стерије Поповића и Бранислава Нушића, чак тридесетак година – од Нушићеве смрти до појаве Александра Поповића – није оформила новог аутора? Разлог, према речима писца и драматурга Радомира Путника, може бити у идеологији која је осујећивала сваки покушај критичког преиспитивања стварности или историјским приликама попут рата и стварање нове власти. Путник је приредио „Антологију савремене српске комедије” у издању „Цептер бука”, чија је промоција вечерас у „Мадленијануму” у 19 часова.

‒ Комедија буја када се учврсти режим који почива на поштовању система. Све док је друштво у превирању и недоумици куда и како даље да пође, комедиографи могу да се баве маргиналним појавама. А када заживи школство, а друштво се институционализује, онда се виде слабости система. Комедиографи их уочавају и дижу на ниво опште метафоре. Преко појединачног узорка, преко Кир Јање иде се ка широј слици. У социјализму се појавио Бора шнајдер, који је производ тог времена, и преко њега је Аца Поповић изнео своја запажања. Бора постаје руководилац воскарске задруге, да би као лојални некомпетентни човек био биран за руководиоца лимарске задруге. Комедија такве појаве зумира и скида маску са лица. Као што је рекао Стерија: Моје је лечити род ‒ каже Радомир Путник.

У његову антологију ушло је 15 драма, од којих 10 критикује политички прагматизам. Изабрани су писци који су унапредили мисаони контекст комедије, који су ишли даље од забаве. Ту су и нека скрајнута дела: „Две леве и две десне ноге” Милоша Николића, која је имала праизбедбу у Темишвару, а потом је изведена у Букурешту. Николићева дела играна су у Словачкој, Чешкој, на Кипру и у Грчкој, али код нас ретко. Комедија Слободана Стојановића „Осмејак Св. Спиридона” никад није изведена јер је, каже Путник, управе позоришта никад нису прочитале.

Како додаје, савремена српска комедиографија (1945 – 2018) развијала се у етапама. Први период (1945-1956) јесте време обнове ратом разрушене земље, али и доба стварања новог режима. У Србији после ослобођења оснивају се позоришта у великом броју градова. Од 1947. до 1951. Министарство просвете слало је „оквирни репертоар” и могли су да се приказују комади само са ове листе.

‒ У периоду обнове приказивани су скечеви. Критиковани су малограђани, црноберзијанци и преливоде, чиме је обављана мисија осуде реликата старог режима. Појављују се драме Ота Бихаљи Мерина, Милана Ђоковића, Скендера Куленовића, Чедомира Миндеровића, Јована Коњовића и Љубише Јоцића. У првој половини педесетих појављују се и „Вук Бубало” Бранка Ћопића и „Заједнички стан” Драгутина Добричанина, најзначајнији репрезенти комедије. Добричанин приказује како су у социјалистичким земљама системом принуде у заједничке станове усељаване личности које на тај начи губе интимни живот који постаје јавна ствар, па самим тим и предмет критике али и поруге ‒ наводи Радомир Путник.

Почетак другог периода (1956-1965) може се одредити појавом комада „Небески одред” Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића, где се јединка своди на сурову звер спремну да се одрекне свих цивилизацијских претпоставки да би преживела у паклу нацистичког логора. Верна реалистичком изразу остају дела Миодрага Ђурђевића, Јована Ћирилова, Мирослава Беловића, Миленка Мисаиловића, Драгослава Грбића, Ивана Студена, Вука Вуча, док комаде превасходно интелектуалних настојања нуде Миодраг Павловић, Јован Христић, Велимир Лукић и Борислав Михајловић Михиз. Режим и даље прати театарски живот и превентивно забрањује представе„Капе доле” и „Друга врата лево” Александра Поповића, писца чији је долазак означио почетак трећег периода ‒ каже Путник.

У антологију су из тог периода ушла дела Борислава Пекића (Генерали или сродство по оружју), Слободана Селенића (Косанчићев венац 7), Миодрага Илића (Казанова против дон Жуана), Гордана Михића (Сироти мали хрчки), а нешто доцније и Виде Огњеновић (Је ли било кнежеве вечере), Миладина Шеварлића (Змај од Србије), Радослава Златана Дорића (Странкаџије), Милована Витезовића (Краљ и његов комедиограф), Небојше Ромчевића (Гробљанска улица) и Братислава Петковића (Каскадер). Комад Русомира Богдановског „Ништа без Трифолија” никад није игран у Србији, а изведен је на Охриду, у Загребу и Лондону. Дела Душана Ковачевића и Љубомира Симовића (Чудо у Шаргану) изводе се широм Европе.

‒ Селенић супротставља две друштвене групе, грађанску и револуционалну, док Симовић говори о јунацима које је живот поразио и они очекују да им судбина подари боље дане. Михић приказује да је беспоговорна субординација основни принцип власти и владања, а Ромчевић слика живот маргиналаца у постсоцијализу ‒ наводи Путник.

Радомир Путник закључује да данас нема комедија јер се оне, подсећа, баве само уређеним друштвом.

‒ А ово наше је у покушају самодефиниције. Таман се писац залети да уочи слабост у привреди, тога већ сутра нема јер друштво не зна да дефинише себе. Имамо драме које постављају питања о нама данас, али оне превазилазе границе овог жанра.

Антологија без дела Душана Ковачевића

Доста је необично да у „Антологији савремене српске комедије“ нема дела Душана Ковачевића. Путник наводи да је желео „Балканског шпијуна” али да писац то није одобрио, док Ковачевић за наш лист објашњава да има ексклузивни уговор са „Лагуном” која објављује његова сабрана дела. Требало би правити анекс уговора и додатно регулисати питање тантијема...


Коментари2
c666f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ivan
"Све док је друштво у превирању и недоумици куда и како даље да пође, комедиографи могу да се баве маргиналним појавама."Pre će biti da nepoverljivo oko partijskih cenzora budno motri da se u pozorišta ne provuče nekakva „ nepodobnost“; jer niko ne voli porugu, niko ne voli kad mu se serviraju mane, javno i bez lickanja, a komedija upravo to radi. Od kad je nastala ( oko 560. p. n. e.) vlast komediju doživljava kao tempiranu bombu. U istoriji je malo vladara koji su imali snage da trpe porugu na svoj račun. Avgust se smejao satirama koje su pesnici pisali o njemu. Ali Avgust je jedan...U demokratijama vlast je nesigurna, lelujava i prolazna; za tako kratko i neizvesno vreme vladanja, niko neće dopustiti da mu se rugaju, da vas javno ismevaju, da ukazuju na vaše mane? Zato su upravnici pozorišta brižljivo izabrani, i zato već decenijama slušamu "šuplju" priču kako nema komedija, tragedija, drama.
ne bih reko...
komedija(narocito satira) je oduvek sluzila rezimu kao ventil neraspolozenju naroda...
Препоручујем 0

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља