среда, 26.06.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:37

Сукоб етичког и (реал)политичког начела

Аутор: Витомир Теофиловићсубота, 25.05.2019. у 18:00
(Срђан Печеничић)

Наше неразумевање са „светском заједницом”, савезом око САД и ЕУ као главним модератором међународних односа, траје већ три деценије, од доласка Милошевића на чело Србије. Није реч о нашој фиксацији – мржњи целог света, већ о два виђења стварности, „нашем” и „светском”.

Наш политички наратив темељио се, у суштини, на историјској аргументацији: 1. Који народ је имао највише жртава у Првом светском рату и самим тим је најзаслужнији за стварање Југославије? Српски. 2. Који народ је дао највише жртава и у Другом светском рату? Српски; 3. Који народ је најбројнији и која република највећа у југословенској федерацији? Срби и Србија. 4. Закључно, ко има највећу обавезу и морално право да брани Југославију од сецесије? Србија и њено политичко руководство. Утолико пре што знатан део српског народа живи у другим републикама.

Зашто међународна заједница није подржала ову наоко најлогичнију политичку опцију? Зато што је након Другог светског рата, а поготову након пада Берлинског зида, на међународној сцени сцени сасвим друга парадигма: у случају грађанског рата или неког другог нерешивог сукоба, заједничка држава се не дели ни по историјским заслугама, ни по етничком или верском основу, већ по административним јединицама – републике постају државе. Српско руководство није хајало за ову промену парадигми.

Српско руководство ни српски народ никад нису престали да се чуде зашто други народи желе разлаз кад им Срби нуде узорну заједницу. Но, да ли је та понуда доиста била узорна, да ли је распад државе настао само хиром руководстава других република и њиховом жудњом за влашћу?

Српско руководство није желело пуки наставак старе федерације, већ њено ресетовање. По његовој оцени, статус српског народа у тој заједници није ни приближно одражавао права српског народа, пре свега његову сразмеру и начело: један човек – један глас. Не можемо овде улазити у детаљнију анализу, узмимо да су сви српски захтеви за променом постојећих односа били оправдани, ипак су са политичког становишта били погрешни! Зашто? Зато што је једно кад се од мањих политичких јединица ствара већа, а сасвим друго темељно мењање односа међу чиниоцима већ постојеће државе. Словенија и Македонија би у неким институцијама ресетоване заједнице имале пет пута мање надлежности него у тадашњој. Разумљиво је што је то радикално и офанзивно најављено ресетовање одбијено и што су федерацију, сукцесивно, напустиле све републике.

Узмимо да се српска политика руководила легитимним жељама и да није спорна њена мотивација, српско државно руководство је објективно погрешило због несналажења у новом светском поретку и одсуства смисла за реалност. Важно је разумети да је реч о новој парадигми, а не о раширеној предрасуди – светској завери, удруженој мржњи Ватикана, масона и других фактора моћи. У питању је само једно: свет је заузео став да републике постају државе. Отпор том ставу скупо је плаћен – санкцијама и бомбардовањем, које није „злочиначка агресија Запада”, како је и данас називамо, већ акција најразвијенијег (не само у војно-техничком, већ и у правно-хуманистичком смислу) дела човечанства против наше несразмерне употребе силе на Косову. Можемо, и логично је да као жртва сматрамо да је НАТО употребио несразмерну силу против наше евентуално несразмерне силе, али морамо разумети шта је била сврха те акције. Сматрати да су скандинавске и друге инокосне земље Европе, као што су Француска, Немачка, Шпанија, пуки амерички пиони не само да је увредљиво по те земље већ показује да не разумемо стварност, односно да се у НАТО-у уважава став сваке чланице, а да у кључним одлукама и најмање чланице имају право вета. Погрешна је и такође честа тврдња да је циљ НАТО бомбардовања био да уништи наше куће, школе, болнице. Морамо и ту страховиту акцију да схватимо као војну пацификацију Србије, а не са циљем уништавања становништва. Да је то био циљ, то би био највећи војни неуспех у историји – од двадесет хиљада бомби страдало је мање од две хиљаде особа, а толико нас је могла да убије једна бомба.

Ма колико истина била болна, морамо да схватимо да је наша једина права опција – наставити пут ка Европској унији. Многи ће рећи: имамо ми и другу алтернативу. Упоредимо их. За ЕУ су три аргумента. Први је географска близина, практично је око нас. Други је што обилато помаже процес придруживања средствима за развој индустрије, пољопривреде и инфраструктуре; здравствене заштите, културе, образовања... Трећи разлог је што бисмо тако најбрже прешли из претполитичког у политичко друштво.

А Косово?! Са иоле осећаја за реалност, морамо да схватимо да се косовска албанска заједница издвојила из Србије и створила нов политички ентитет. Ни миром ни ратом се не може вратити, нити би то ваљало – на Косову би, ради одржавања мира, морало непрестано да дежура сто хиљада полицајаца – то би била најполицијскија држава на свету. Ко год прича о повратку Косова, нема осећај за реалност или намерно сеје забуну и хаос.

Књижевник

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари14
50c8d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Slobodan Jarčević
Želim da dodam i to da je Tito, predsednik SFRJ, mogao te Šiptare raseljavati po Sloveniji, Hrvatskoj, BiH, Moravskoj Srbiji, a to nije cinio. Jer je robovao, izvrsavao, plan Vatikana i Zapada da se KiM izdvoje iz Srbije. Inače, danas je na KiM oko 800.000 Šiptara (a po popisu od 1981. je falsifikovano da ih je 1.700.000. Polovina ih nije s državljanstvom Srbije. A Srbija, na česte predloge, nije obnovila popis stanovništva i nije strancima dala strane pasoe i lične karte. To pisac ne spominje.
Slobodan Jarčević
Pisac nije ni delimično shvatio problem na Kosovu i Metohiji. Po dokumentima UN svaka bivša kolonija ima pravo na dekolonizaciju. A Austrougarska je, od kraja 19. stoleća do 1908, stvorila od islamiziranih Srba - pripadnike tzv. albanske nacije. Tako islamizirane Srbe (zvane Albancima) Italija je naseljavala na KiM do 1943, a Nemačka od 1943. do 1945. Komunistička vlast u Jugoslaviji je naselila još brojnije Šiptare iz Albanje na Kosovo i Metohiji - pod izgovorom da su izbeglice iz Albanije.
Дечак
Најзад један храбар и разуман текст, окренут реалности. Текст који не иде низ длаку читаоцима него их дрма и тера на размишљање. Поздрав и хвала аутору !
Ovdasnja
Paradigma je, gospodine pisac, skup osnovnih pretpostavki ili pravila koje uzimamo zdravo za gotovo; nešto što se samo po sebi podrazumeva - ali u Vašoj stvarnosti. Moja stvarnost može biti sasvim drugačija, ali isto tako tačna i ispravna. Preporučujem "Rečnik socijalnog rada" Ivana Vidanovića. Moje lično mišljenje je da smo se mi Srbi našli između dva zla. Jedno zlo je bio Milošević koji nije nužno imao loše namere, ali je bio rigidni birokrata koji nam je naškodio svojom nesposobnošću, dok je drugo zlo zapad koji definitivno ima loše namere. Gospodin pisac ima pravo koliko hoće da se divi Americi i da krčmi svoju ličnu imovinu, ali mene nema pravo da gura u NATO niti da rastura moju domovinu. Isto tako ima pravo da iznosi svoj stav, ali ne i da mi objašnjava šta ja moram. Jer ne moram baš ništa. Tanak prozapadni pamflet, prožet opštim mestima i floskulama.
Stomatolog
Knjizevnici kojima izgleda iz Nato-a sugerisu tekstove. Opravdati na ovakav nacin stradanje sopstvenog naroda je necuveno. Nato je dobar jer je poginulo samo 2000 ljudi. Recite to knjizevnice roditeljima stradale dece. Molim objavu komentara.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља