У Виторији је спуштена завеса на европску клупску кошаркашку сезону. Пунолетство Евролиге обележио је ЦСКА који је у финалу савладао турски Ефес са 91:83 и освојио четврту титулу, укупно осму првака Европе. Руски тим је обележио 18 година елитног такмичења у новом формату, од отцепљења од Фибе. Учествовао је на 16 завршних турнира, по чему је без премца. Прве две титуле 2006. и 2008, „армејци“ су освојили под вођством италијанског стручњака Етореа Месине, а две наредне дело су Грка Димитриса Итудиса. Тренер који се 13 година калио поред најтрофејнијег стручњака свих времена Жељка Обрадовића у Панатинаикосу, потврдио је класу и одагнао сумње да није кадар да понови успех из 2016, када је у Берлину, после продужетка, славио против свог учитеља који је предводио Фенербахче.
Две тешке сезоне преживео је Итудис, оспораван и у окружењу ЦСКА, а „главу“ му је спасао председник клуба Ватутин, који је веровао да ће га Грк учинити поносним, како је и обећао када се прошле године решавала судбина да ли ће добити поверење да настави започети посао у трогодишњем уговору после освајања прве титуле. Зато је и сусрет двојице кључних људи ЦСКА, после дуела, био прилично емотиван, пун набоја. Обојица су заплакала, и уз чврст загрљај изговорили управо ту чаробну реч „понос“, која је била попут ужета којим се „армија“ поново винула у небеса.
У Виторију је руски тим дошао као фаворит из сенке, упркос чињеници да је лигашки део завршио на другом месту, са победом мање од Фенербахчеа. Веће шансе даване су и Реалу, па чак и Ефесу, који је играо најлепшу кошарку током читаве сезоне и у борби за финале до ногу потукао ослабљени Фенербахче (без Датомеа и Ловерња). У полуфиналу ЦСКА је кроз драму срушио актуелног првака, Реал (95:90), и у последњој четвртини анулирао двоцифрен минус. Физичку, тактичку и тимску доминацију крунисао је у судару за трофеј. Од почетка до краја држао је контролу утакмице и резултата (Ефес само једном повео почетком треће деонице) – у два наврата имао 14 поена предности.
Спољна линија Московљана била је темељ успеха. Де Коло (38), Родригез (29), Клајбурн (38) и Хигинс (31), постигли су 136 поена од 186 тимских у две утакмице. Клајбурн је изабран за најкориснијег играча завршног турнира, али одлучивале су нијансе. Из другог плана деловали су Хајнс, Хекет, Хантер и Курбанов, који су одрадили „невидљив“ посао, били везивно ткиво у величанственом тимском делу. Велика заслуга Итудиса је и „хемија“, мотивација, да се пре свега игра тимска одбрана, без пардона, која је била кључна. Иако са доста „потрошача лопти“, у нападу је све функционисало беспрекорно.
Ефесу капа доле за читаву сезону, али за последњи и најтежи корак, недостајало је и искуство. Треба имати у виду да је тренер Ергин Атаман довео чак девет нових играча, добрих, али којима је потребно време да „кликну“, док у ЦСКА постоји систем и стручни и тимски континуитет већ неколико сезона уназад. Бекови Ларкин и Мицић вукли су у полуфиналу, покушали у борби за трофеј да носе тим, али Ефес је имао бројне „рупе“. Високи и спори Плајс није могао да се носи са снажнијим и бржим центрима руског тима, а двојица врсних шутера, Бобуа и Моерман, потпуно су подбацили у обе утакмице. Први је укупно постигао девет, а други пет поена, што је било ненадокнадиво.
ЦСКА – Ефес 91:83 (29:20, 15:22, 24:20, 23:21)
Дворана: „Фернандо Буеса“. Гледалаца: 13.420. Судије: Болтаузер (Немачка), Ламоника (Италија) и Латишевс (Естонија).
ЦСКА: Деколо 15 (две „тројке“), Боломбој, Питерс, Ухов, Родригез 6 (2), Клајбурн 20 (4), Хигинс 20 (4), Хекет 7 (1), Курбанов 7 (1), Хајнс 9, Хантер 7. Није играо Воронцевич.
ЕФЕС: Ларкин 29 (4), Бобуа 3 (1), Балбај, Мотум 4, Санли, Моерман 4, Плајс, Мицић 10 (2), Андерсон 7 (1), Данстон 13, Симон 15 (2). Није играо Тунчер.
Освајачи Евролиге
Панатинаикс – 2002, 2007, 2009, 2011.
ЦСКА – 2006, 2008, 2016, 2019.
Макаби – 2004, 2005, 2014.
Реал – 2015, 2018.
Олимпијакос – 2012, 2013.
Барселона – 2003, 2010.
Фенербахче – 2017.
