субота, 24.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:40
72. КАН

Духови из скривених подрума стварности

И филмови браће Дарден и Бонга Јона Хоа, попут Лоучовог и Лијевог, баратају друштвеним неправдама, Малик се држи космичке филозофије, Скјама „сликарске” лепоте кадрова, а Ајра Сакс дирљиву причу квари немуштом режијом...
Аутор: Дубравка Лакићсреда, 22.05.2019. у 12:00
Из филма „Паразит” Бонга Јона Хоа (Фотографије Прес служба Канског фестивала)

Кан Да ли ће се Педру Алмодовару због филма „Бол и слава” коначно догодити прва „Златна палма“ у каријери? Судећи по бројним критичарским листама са оценама до сада виђених фестивалских филмова, нема сумње да хоће. Његове оцене и даље су највише. Председник жирија, мексички „оскаровац” Алехандро Гонзалес Ињариту, од критичара је добио јасан сигнал.

Оваква предвиђања, као што знате, нити кога обавезују нити морају ишта да значе онима који ће донети коначну одлуку о лауреатима 72. Канског фестивала. Кан је већ ушао у своју другу половину, а да се још увек није појавио филм који би засенио Алмодоваров. По критичарским оценама су му близу и филмови Кена Лоуча („Жао нам је што смо вас пропустили”), кинеског редитеља Дијао Јинана („Језеро дивље гуске”), румунског аутора Корнелија Порумбојуа („Звиждачи”), а највише филм француске редитељке Селин Скјама „Портрет девојке на ватри”. Реч је о костимираној период-драми о прекинутој романтичној вези између две младе девојке: сликарке и њеног модела и о визуелној атракцији са колоритом уљаних сликарских боја. По свом садржају, али и самом редитељском поступку овај филм као да не припада овогодишњој такмичарској селекцији. По својој романтичности одскаче од свега виђеног у досадашњем делу такмичења...

Међу разочаравајуће филмове спада и најновији филозофско-медитативно-поетски филм култног америчког аутора Теренса Малика. Прича из његовог „Скривеног живота” смештена је у Аустрију током Другог светског рата када фармер Франц Јегерштетер одбија да се прикључи нацистичком покрету и поклони Хитлеру због чега ће бити затворен и осуђен на смрт. Саму срж филма у којем се Малик поново рве са космичком спиритуалношћу и вечношћу чини заправо кореспонденција између заточеног Франца и његове жене Фани, уз стално слушање нараторског гласа из позадине. Упркос отварању битне теме и редитељског трагања за божанском мудрошћу, Маликов филм гледаоца оставља прилично хладним и веома уморним после три сата трајања...

У прилично јакој овогодишњој главној такмичарској сезони као најслабији филм за сада се показао „Франки” америчког независног редитеља Ајре Сакса. Сама филмска прича о светски славној глумици Франки (у тумачењу увек беспрекорне Изабел Ипер) – која је у последњем стадијуму разарајуће болести (канцер са метастазама) повела своју „раштиману” породицу на заједнички одмор у прелепе пределе Португала – јесте и дирљива и лепо и слојевито исписана, али је режија нажалост немушта, на нивоу каквог филмског почетника. Штета, Ајра Сакс је окупио и сјајну глумачку екипу – уз Иперову играју још и Брендан Глисон, Мариса Томеј, Жереми Реније, Паскал Грегори, Грег Кинер – коју је тако олако „потрошио”...

Са новим филмом белгијске браће Дарден (Жан-Пјер и Лик), уз Кена Лоуча такође већ двоструким добитницима „Златне палме”, никаквог олаког трошења и теме и глумаца наравно да нема. Њихов „Млади Ахмед” не спада у њихове врхунске филмове, али је и снажан и важан и, као и увек, реалистичан и ангажован што је све карактеристика свих филмских дела ових аутора.

Из филма „Млади Ахмед” браће Дарден

Дарденови се сада баве још једном од актуелних тема савременог белгијског и европског друштва – нарастајућом опасношћу од екстремног исламизма који собом доноси и планове о џихаду на тлу европског континента. И њихова родна Белгија са тим има недавна искуства тако да овај филмски одговор Дарденових нимало не чуди. Нити чуди њихов крајње хуманистички начин на који се носе са темом. Кроз лик маленог Ахмеда, Белгијанца арапског порекла, који је напрасно „открио” Куран и у годинама у којима јесте постао подложан утицајима локалног имама (иначе власника малог драгстора у који Ахмед залази) и „пророцима” са Интернета. Ахмедове „незгодне године”, незадовољство породичним односима и неправде које око себе осећа доживљавајући се „другачијим” од своје околине, довешће овог (још увек) дечака до екстремних ситуација из којих испливавају његова наивност и чедност, али и све мреже оних који би да га злоупотребе за своје агресивно религиозне сврхе. Паралелно, Дарденови се дотичу и белгијских одговора на проблем с којим се само друштво суочава, што све овај и овакав њихов филм чини и занимљивим и узбудљивим и веома реалистичним.

Друштвени ангажман постоји и у „Паразиту”, новом трилеру јужнокорејског редитеља Бонга Јона Хоа који је срца међународне публике већ освојио филмовима „Успомене на убиство”, „Домаћин”, „Мајка” и „Ојка”. Његов нови филм „Паразит” је чудесно редитељски „скројена” прича о судару два различита и у данашње време неспојива света – света (ново)богатих и света сиромашних (и обесправљених), што и његов филм, баш као и филм Дарденових, тематски приближава ономе што су ове године подарили и Кен Лоуч и Лађ Ли („Јадници”). А, то су филмови у којима се аутори, сваки на свој начин, суочавају са духовима из дубоко скривених подрума стварности овог нашег века.

Бонг Јон Хо твори и разрађује причу о неочекиваној симбиози богатих и сиромашних у једном јединственом простору што је, показује се, немогуће и неодрживо јер се једна група (сиромашни) стално вештачки гура у паразитски однос са оним другима (са богатима). Јужнокорејски аутор, редитељски на себи својствен начин, и кроз ликове чланова једне сиромашне породице која се мучи у борби за опстанак, показује колико је неправедно такав слој људи сматрати „паразитима друштва” (зато што су остали без посла и принуђени да примају социјалну помоћ уместо плата...). И то чини тако да његов нови филмски трилер поприма обрисе комедије без кловнова и трагедије без зликоваца...

До краја главног канског такмичења остало је да се види још осам филмских кандидата за овогодишњу канску „Златну палму”. У тренутку слања овог написа за данашњи број „Политике”, још увек није почела новинарска пројекција новог филма Квентина Тарантина „Било једном у Холивуду” који са собом на црвени тепих испред великог Татра Лимијер доводи и звезде попут Леонарда Дикаприја и Бреда Пита...


Коментари1
1f385
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

milan skoric
Da

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља