понедељак, 22.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:05

Не волим себе у позоришту већ позориште у себи

Пратио сам свој инстинкт који је био онако „около наоколо”. Одбијао сам и неке велике институције и велике редитеље да бих радио пројекте који су се изводили два-три пута, нису доносили ни новац ни пажњу публике. Чачнуо сам многим битним људима у сујету што некада нисам пристао да радим овај или онај пројекат. Нека врата сам, нажалост, затворио, али сам слушао себе, прича Бојан Димитријевић, којег су гледаоци могли да гледају у серији „Пет”
Аутор: Снежана Чикарићсреда, 22.05.2019. у 14:20
Бојан Димитријевић (Фотографије Драгослав Жарковић)

Када сутра увече буде завршено приказивање серије „Пет” многима ће у сећању остати лик Сувог, момка с оне стране друштва који покушава да помогне женама које су правду узеле у своје руке. Улога Сувог поверена је Бојану Димитријевићу, који је бројним гледаоцима остао у сећању по улози Пикца, дилера дроге из серије „Вратиће се роде”, али и из многих серија у којима је, попут серијала „Монтевидео”, сарађивао са Балшом Ђогом, који се као редитељ и сценариста потписује испод серије о пет жена које на себе преузимају улогу српског Робина Худа.

Да ли је Суви позитиван или негативан лик, питамо глумца који је први пут заиграо у позоришној представи још као дечак у основној школи, у родном Лесковцу, а он каже како заправо не зна да ли у животу за било кога може да се каже да ли је позитивац или негативац.

– Сви имамо и светлу и мрачну страну. Зато се трудим да ликове које радим тако и представим. Ако су негде написани више као негативци, настојим да покажем њихову светлу страну како би се створила нека равнотежа. И обратно. Ако су светли, а нико није толико светао, радим супротно, показујем нешто мрачно или негативно у тим јунацима.

Између серија „Монтевидео, видимо се” и „Пет” Бојан Димитријевић је имао улогу у британско-француској серији „The last panthers” Јохана Ренка, која му је можда и најважнија.

– То је страна серија у којој игра и доста наших глумаца. Серија о криминалној групи „Пантери” која је са нашег поднебља. Ту сам играо са Самантом Нортон, која је два пута номинована за Оскара. Редитељ Ренк тренутно је актуелан по серији „Чернобил”. Први пут сам тада осетио ту светску продукцију. Било је то 2015. године. Серија се дешава у садашњости, али има један повратак у прошлост и цела епизода посвећена је деведесетим годинама, и то у време рата у Босни и Херцеговини, где се објашњава због чега главни јунак, кога тумачи Горан Богдан, ради то што ради. Ја играм његовог оца – прича Димитријевић.

На кастинг за серију „Пет” није ишао, јер је са Балшом Ђогом често сарађивао, он му је чак, прича наш саговорник, био глумачки партнер у првом пројекту који је снимио као студент.

– Било је то пре 25 година и он се тога вероватно и не сећа. Балша ме је позвао и понудио улогу Сувог. И јако сам задовољан том сарадњом. Ђого је направио генијалан посао, читава ова серија је добра, пре свега због њега. Он није само писац и редитељ, већ и човек који је на сету радио по неколико послова у исто време. Морам да признам да је било момената када сам био и забринут за њега. Бринуо сам како ће све то да издржи. Снимање је стресно и када имаш само једну функцију – објашњава Димитријевић и признаје да је задовољан урађеним послом, као и да му није био проблем да гледа себе када снима, што иначе нерадо чини.

– Овде ми то није био проблем, чак сам повремено успевао и да уживам у себи.

Глумац, који баш и не воли много да се појављује по медијима, на себе је скренуо пажњу улогом Пикца у серији „Вратиће се роде”.

– То је дефинитивно прва серија у којој сам добио пажњу јавности. Имала је комерцијални успех, сви су је гледали и онда се тај мој лик допао људима. Била је то серија од тридесет епизода по 45 минута, а ја у њој имам осам сцена од по два и по минута и нестајем у једанаестој епизоди. И дан-данас ме људи зову тим именом на улици. Како сам градио тај лик? Могу да се вратим на оно питање о лику Сувог, да ли је позитиван или негативан. И лик Пикца би по свему требало да буде јако негативан. Он је дилер дроге, негативац... Покушао сам да покажем ту његову људску и племениту страну – каже Димитријевић.

Након завршетка Факултета драмских уметности настојао је да се држи онога чему су га учили током студија. Многе пројекте је одбио јер му се чинило да су више комерцијални него уметнички.

– Тада, а и данас, глуму доживљавам као уметност. Од Станиславског па на даље стајало је да се уметник не бави каријером, не воли себе у позоришту него позориште у себи. Тако сам ја пратио неки свој инстинкт који је био онако „около наоколо”. Губио сам се и лутао и уживао у томе. Одбијао сам и неке велике институције и велике редитеље да бих радио пројекте који су се изводили два-три пута, који нису доносили ни новац ни пажњу публике. Чачнуо сам многим битним људима у сујету што некада нисам пристао да радим овај или онај пројекат. И дан-данас трпим последице због тога. Нека врата сам, нажалост, затворио, али сам слушао себе – објашњава наш саговорник.

У међувремену, Бојан је добио стални ангажман у Југословенском драмском позоришту, где га поштоваоци позоришта могу гледати, између осталог, у представи „Натан Мудри”, у којој глуми Натана. Паралелно глуми и у неким серијама, другим позоришним трупама.

– У протекле четири године сам запослен и имам ту привилегију да примам плату, али имати ту врсту сигурности у овој држави заправо и није никаква сигурност, јер ја од те плате буквално платим кирију за стан који изнајмљујем и режије. И ништа ми више не остане. За све остало морам да зарађујем изван матичног позоришта. Оно што је највећи апсурд ове државе и што је постало гламурозно, то је естрада која је појела културу, уништила је. Уништила је и могућност да се људи вежу за нешто што је култура и уметност. А та естрада је нешто што је испод сваке забаве. То је шунд и кич који би требало да се опорезује. Да не говорим о томе да је управо та естрада, која је од стране власти веома подржана, чак и финансирана, довела до тога да су данашњој деци идоли неке проститутке и макрои из ријалитија. Они одрастају са таквим моделима – категоричан је Димитријевић.

На питање да ли има у плану да ради у новим телевизијским пројектима каже да је тренутно ангажован у две нове серије.

– Једна је са Гораном Гајићем, редитељем серије „Вратиће се роде”, што је феноменално. То је прича о животу у једном малом месту на приморју ван туристичке сезоне. Глумим једног од мештана који се ту доселио, који се бави риболовом, али више филозофијом, као и многи људи тамо. Други пројект има радни назив „Ујка – нови хоризонти”. Исти је ауторски тим као и у „Милету против транзиције”, промењен је главни кастинг и додати смо ми бочни ликови. Волео бих и да се реализују неки пројекти које ја пишем. То је оно нешто што је моје. Многи глумци постају продуценти и редитељи, јер је наша позиција глумца доста пасивна. И да се не бих осећао као нека опрема за изнајмљивање, радим нешто што се, за сада, само мене тиче, али се надам да ће се једног дана реализовати – каже Бојан Димитријевић.

„Лутка” у путујућем позоришту

Ове сезоне сам имао две премијере, једна је на независној сцени. Дуо-драма „Лутка”, рађена према тексту Мире Гаврана, тренутно најпревођенијег и најигранијег хрватског писца. То сам радио са Невеном Вукес, мојом млађом колегиницом која је пре три године покренула своје путујуће позориште које нема своју зграду, своју адресу, али има своју продукцију, гостује и путује. Премијера је била у Звездара театру и била је јако посећена.

Поглед на сцену с рефлектора

У позориште ме није одвео тата који је био глумац у Лесковачком позоришту. Моји родитељи су се растали када сам био мали и ја сам остао са мајком, што је дивно, али ми је отац недостајао. И где сам могао да га нађем него тамо где он ради, у позоришту. Гледао сам пробе, мувао се по позоришту. Имао сам шест и по година када су се растали, а у позориште сам ишао од када знам за себе, али интензивно када су се развели. Са девет-десет година сам се пењао тамо где су били рефлектори и да нико не зна гледао представе одозго, мувао се по фундусу, где су реквизити. Мислим и да сам очев одлазак доживео прилично трауматично, јако лично. Тако мали нисам разумео да су се растали моји родитељи, мислио сам да је он мене оставио. Па сам одабрао професију не бих ли се њему приближио, свидео. Он ме је, наравно, све време прихватао и цела та моја прича је била детињаста и врло неосвешћена. До тога сам касније дошао, јер, када сада погледам, нисам имао неке предиспозиције које су опште место некога ко хоће да се бави глумом. Нисам волео да скрећем пажњу на себе, доста сам стидљив, био сам интровертан, али ето...


Коментари1
ec0bb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran
Odlican glumac, uzivam ga gledati

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља