понедељак, 16.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:21

Шајкача – капа „старија” од главе

Аутор: С. Ћирићсреда, 22.05.2019. у 20:22
Загорка Стојановић у Ваљеву (Фото С. Ћи­рић)

Ваљево – Она је апсолутно део наше народне ношње, прихваћена је у народу, ја просто мислим да шајкача даје идентитет српском мушкарцу... Предвиђена је и за жене, много их купују, нарочито пред Нову годину, кад их урадимо од шљокичавих материјала. Пуно ми је срце кад видим да људи хоће да их носе.

Овако о својим шик шајкачама говори Загорка Стојановић, позната ликовна уметница, ауторка бројних таписерија, костимограф, сценограф, која је недавно традиционалну српску капу из свог угла представила публици кроз креативну инсталацију у галерији Народног музеја Ваљево. Не само као костимограф који жели да део народне ношње у новом руху буде прихваћен као модни детаљ, већ и као уметник који живи енергију традиције, према сопственом признању, открила је, каже, да је капа поређење за небески свод...

– Он се у народу зове „капа небеска”, јер симболише преврнуту „сунчеву барку”, што подржава облик шајкаче настале од шајке, врсте чамца. У српској митологији капа је старија од главе и замена за човека – каже Загорка и додаје да Србин хоће све да ради под капом, чак и децу да прави, али неће две ствари – да се крсти и да једе.

– Као костимограф, кад се разуздам у креацијама, желим да направим потпуни обрт и за те креације шајкача од неочекиваних материјала много ми је важно да их млади прихвате. Имајући у виду да је код нас све идеологија, да су млади током ратова видели разне људе са шајкачама и да имају отпор према њима, ја бих управо желела да ове моје шајкаче буду прихваћене. Највише бих волела да млади прихвате шик шајкаче – истиче ова уметница. Додаје да ју је недавно позвала директорка једне велике фирме са питањем да ли може да наручи 100 шик шајкача и да ли на ту количину може да добије попуст.

– Госпођо, ја немам бизнис, ја имам мисију – одговорила јој је Загорка. Она већ својим животом доказује да живи традицију зато што се, вели, бави ткањем, а то је древна вештина која је у генетском коду сваке српске жене.

Загорка Стојановић је, од раније је познато, већ направила снажан искорак ка деметрополизацији културе, купила је велико имање у селу Ракари код Мионице, тамо направила свој атеље и изложбено-продајни простор, а под липу стару 150 година сместила малу позорницу на отвореном на којој преко лета бесплатно гостују њени пријатељи глумци, где организује концерте...

– Великим глумцима, правим уметницима, уопште није важно да ли су у Њујорку или Ракарима – поручује Загорка, која је на својој сеоској позорници угостила Петра Божовића, Раду Ђуричин, Љубивоја Ршумовића, Нелета Карајлића...

Земљопис народне душе

У свом осврту на традицију у новом часопису за културу „Српска мисао”, у тексту „Човек је човеку нит”, Загорка Стојановић је написала:

– Ја живим енергију традиције. Преузимам лепоту духа безимених ткаља јер све ткаље ткају на истој нити, реч је о древној вештини. Ткање представља унутрашње записе традиције у пуној верности. Зато је ткање као земљопис народне душе. Вештина која полако изумире. Покушавам да сачувам ткање од заборава.


Коментари7
52209
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Beogradjanin Schwabenländle
60-тих година је дошао наш ујак у посету код нас у Истру. Облачио се као и код куће у близини Ваљева, горе шајкаћа, ланена кошуља, гуњ пребачен преко леђа, био је август а доле чојане чакшире. На сваких 100 метара су га туристи заустављали и питали да ли сме да га сликају. За тих пар дана је више сликан него у целом животу.
Miki
a da li znate da je šajkača, kao i mnogo šta drugo, u tadašnju Srbiju stigla iz tadašnje Austro-Ugraske, a danas Vojvodine!
Beogradjanin Schwabenländle
Нетачно: први су носили бродари, шајкаши ту нашу капу, каква К & К.
Препоручујем 3
Лале Ранковић
Зашто су модерне шајкаче плитке? Боље су старе из доба Првог светског.
Raca Milosavljevic
... hvala Politici na bas lepoj prici ... neka je Zagorka ziva i zdrava ... inace subara je mnogo starija na nasim glavama ali je sajkaca dosla u jednom burnom delu nase istorije,brzo od naroda prihvacena,odomacila se i postala nezaobilazni deo nase narodne nosnje ...
Siniša Škarica
Šubara je Srbinu čuvala glavu, a ne šajkača. Šajkača koju su Crnogorci uveli u vojsku nas je upropastila,

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља