Ужице – У Бечу сам био признат инжењер и научник. После дипломирања на Техници пројектовао сам вијадукт у Алпима, водовод и канализацију у два града, докторирао под сводом Технике који је обнављан и ојачан према мом систему армираног бетона... Тамо у Бечу уживао сам колико у признањима, толико у погодностима од материјалне добити. Вредно сам радио, но што сам више успевао и боље се забављао, у души сам све незадовољнији бивао... Пете године моје инжењерске праксе почео сам да у Бечу осећам тежину живота у туђини.”
Овако је с почетка 20. века писао наш славни научник Милутин Миланковић, који је тада напустио успешан и уносан посао грађевинског инжењера у царској престоници и дошао међу своје сународнике у Београд, на позив Филозофског факултета где је септембра 1909. постао предавач на Катедри за примењену математику. Дошао је из туђине у Србију, тада нејаку с мало школованих људи, човек који ће у научној каријери свету подарити вредна знања и патенте дајући и важан допринос да се ова држава развија. Има записа да је Миланковићева професорска плата у то време била десет пута мања од инжењерске у Бечу, те да је он стога хонорарно радио статичке прорачуне у грађевинарству и када се преселио у Србију.
О том славном научнику сведочи изложба „Живот и дело Милутина Миланковића”. Она је постављена ове седмице у Научном клубу ужичког Регионалног центра за професионални развој запослених у образовању (РЦУ), у сарадњи са Центром за промоцију науке Београд у оквиру манифестације „Мај месец математике”.
Сликом и речју на изложби је приказан Миланковићев животни пут, од родног Даља преко школовања и рада у европским метрополама до професуре у Београду, научних постигнућа, звања потпредседника САНУ, директора Астрономске опсерваторије. Као што се зна, мноштву делатности свестрани Миланковић је током полувековног научног рада дао изузетан допринос: био је математичар, астроном, климатолог, геофизичар, конструктор, доктор техничких наука, физичар, популаризатор науке...
На овој изложби панои сведоче о његовим посебним дометима: о Вавилонском торњу модерне технике (с прорачуном до које највише висине се могла направити бетонска грађевина нашим техничким средствима, при чему је израчунао да би та зграда имала 1.356 спратова), о реформи јулијанског календара коју је по Миланковићевом предлогу Православна црква прихватила 1923. године, о објектима за потребе ваздухопловства, о низу других вредних патената, награда и признања. Нешто мање је овде заступљен научников допринос астрономији, климатологији, теорији осунчавања Земље и сродним знањима којима је задужио светску науку.
А манифестација „Мај месец математике”, уз поставку посвећену Миланковићу, у ужичком Научном клубу дала је и садржаје намењене младима. По речима Милене Вићевић, директорке РЦУ, одржане су радионице за ђаке на тему повезивања математике и географије. На њима су ужички и пожешки основци и средњошколци упознавали математичке мозгалице, сферну тригонометрију, математичка очекивања у играма на срећу, да ли Јапанци имају довољно шума и друге научнопопуларне теме.
