Пре девет дана Париз је прославио 130 година Ајфеловог торња без кога је данас немогуће замислити Град светлости. Торањ, креација Густава Ајфела, изграђен у част Светског сајма 1889, сваке године посети око шест милиона људи. Када је грађен, велики број париских интелектуалаца окупио се у Групу 300 како би зауставили подизање „гвозденог чудовишта”. Кампања Групе 300 имала је велики одјек у јавности, па се тако Паризом проширила вест да ће се Ајфелов торањ срушити због чега су многи власници станова из околних квартова продавали станове у бесцење. Међутим, Ајфел и управа града Париза били су упорни поред снажне кампање исмевања и оспоравања у сатиричним и стручним часописима.

Данас је Ајфелов торањ симбол Париза. Нешто слично догодило се 124 године касније када је група инвеститора из Катара понудила Лондону да сагради зграду Шард са 87 спратова, високу 309,6 метара, надомак Лондон бриџа. Тој идеји жестоко су се успротивили Комисија за архитектуру и Фондација краљевских паркова, сматрајући да таква зграда ружи Лондон и скрнави историјски центар. Британска влада је ипак 2013. године дала сагласност да се сазида зграда упркос жестоком противљењу стручне јавности уз образложење да је такав објекат изузетног архитектонског дизајна и велике стабилности, а да његова изградња носи економску корист по град Лондон. Данас је та зграда понос Лондона.

Сто година после изградње Ајфеловог торња француски председник Митеран подигао је Стаклену пирамиду испред Лувра и поред противљења бројних стручњака који су тврдили како ће она заклонити Лувр и наружити историјско наслеђе Париза. Митеран је био упоран и показало се да је био у праву.

Ипак, не би било у Паризу ни Ајфеловог торња, а ни Стаклене пирамиде да Жорж Ежен Осман, познатији као барон Осман, префект париског департмана Сена од 1853. до 1870. године, није Париз претворио у модеран град.

Барон Осман је планове спровео упркос огромном отпору тадашње јавности, пре свега стручне, у току Другог царства и владавине цара Наполеона III који је за тај подухват одобрио зајам од 250 милиона франака 1865. године и 260 милиона франака 1869. године. Париз, који је створио барон Осман, измењен је за око 60 одсто у односу на дотадашњи град. Осман је изградио град са широким булеварима и великим трговима да би се омогућило боље циркулисање ваздуха и људи, у складу са теоријама хигијениста које су биле популарне. Париз је још памтио време револуције с краја осамнаестог века, народне побуне 1830. и 1848. године, али и велику епидемију колере 1832. године. Зато барон Осман није само градио булеваре и тргове, већ и водовод и канализацију. Његова кампања се звала „Париз се пролепшава, Париз расте, Париз постаје чистији”. Осман је проширио улице настале под Лујем XIV и направио од њих широке булеваре, а пробио је авеније од Трга Трон до Трга Етоал, од Источне станице до Опсерваторије, а Јелисејским пољима је дао њихов данашњи изглед. Уредио је десетине паркова и вртова да би град дисао као Луксембуршки врт и парк Монсур. Најзанимљивији пример је Трг Етоал од кога полази дванаест авенија од којих је најпознатија Јелисејска поља.

Све што је барон Осман радио било је веома оспоравано и „стручна” јавност га је нападала да је „масакрирао” Париз, а грађани од којих су многи живели у кућама и зградама које су морале да буду порушене због ширења булевара оптуживали су га да је тиранин. Искрено, Осман није много марио за демократске принципе и њему се приписује изрека да „у урбанизму нема демократије”. Како би спровео замисли свог архитекте, цар Наполеон III донео је нове законе о експропријацији који су били предмет оспоравања. Нови урбанистички прописи изискивали су виши стандард градње што је довело до повећања цене квадрата и градње, па се део становништва чак побунио 1867. године. Осман је морао да поднесе оставку 1870. зато што се цар суочавао са критикама због прекомерне потрошње, али његови наследници су наставили да раде по његовим пројектима. Они су били замишљени у три фазе, обухватали су рушење око 19.000 зграда и изградњу двоструко више нових, велике тргове, градске паркове, канализационе системе, нови водовод, гасне цеви, раскошне фонтане, јавне тоалете и непрегледне новозасађене дрвореде. Нова урбана инфраструктура испраћена је новим железничким станицама, Северном и Источном, Париском опером, новим школама, црквама, Шалет тргом, великим гвозденим маркетом са храном и безброј улица које се протежу од Тријумфалне капије, срца Париза. Тако се, упркос противљењу „стручне јавности” родио модеран Париз у коме данас постоји Османов булевар у част барона који је његов творац.

Велики и храбри историјски подухвати често не наилазе на подршку јавности, најчешће стручне, која је конзервативна и несклона да прихвати промене. Колико год да је мишљење струке важно, они који су добили поверење народа морају да осете шта је добро за људе и економију. Велике промене се не дешавају без храбрости и визије политичара. Да су градске власти Париза 1889. године или Лондона 2013. подлегле притиску јавног мнења, да су се улагивале потписницима петиција и да нису гледале у будућност, свет данас не би имао ни Ајфелову кулу, ни кулу Шард, ни мост Васко да Гама у Лисабону, ни Кип слободе у Њујорку...

Као што Београд не би имао ни Палату „Албанија”, ни „Београђанку”, ни „Газелу” које су такође биле предмет оспоравања. Зато данас када се Београд уређује и мења, када се гради и силази на реке треба да будемо храбри и да гледамо у будућност.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа