четвртак, 22.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:15
ПОГЛЕДИ

Ни Француска није грађанска држава

Нетачно је да је Србија грађанска држава. Не зато што је Уставом дефинисана као „држава српског народа...” већ зато што грађанске државе не постоје нигде на свету
Аутор: Мирољуб Јевтићнедеља, 02.06.2019. у 18:00

Ових дана се један медијски посленик обратио јавности критикујући председника републике зато што љуби руку патријарху. Прихватио би, каже, то када би председник то исто учинио надбискупу, муфтији… Образложење му је било да Србија није православна већ грађанска државa.

Прво нетачно је да је Србија грађанска држава. Не зато што је Уставом дефинисана као „држава српског народа...” већ зато што грађанске државе не постоје нигде на свету. Дакле ни Француска није грађанска држава. Грађанских држава нигде нема. Напротив све државе које су формирале старе етничке нације имају име по нацији која их је формирала: Француска, Италија, Данска, Бурма, Тајланд, Лаос... Ниједна се не зове „Грађанија”. Дакле једна етничка нација обележава ове државе и даје им мирис и укус. Политичке нације какве су САД, Бразил итд. формиране су од многих етничких група. Али је и њима етнички печат утиснула етничка нација која их је створила. Американцима Енглеска, а Бразилцима Португалија. Афричке државе су такође политичке нације чије су границе кројиле колонијалне силе, не водећи рачуна о етничкој припадности. Па и оне имају идентитет политичке нације дефинисан именом: Сенегал, Чад...

И у свакој од држава, како год да се дефинисале, доминантан је један етнички језик, или језик колонизатора да би језички различити народи могли да међусобно комуницирају. Што је посебно важно и тамо где је језик колонизатора службени, ако постоји доминантна етничка група, њен језик постаје службени заједно са језиком колонизатора. Такав је случај са свахилијем у Танзанији, кечуа и ајмара у Боливији и Перуу. Или рецимо да поједине мултиетничке државе које имају своје етничке језике бирају да се арабизују, претворе у Арапе и прихватају арапски као службени који временом постаје и матерњи, јер матерњи мењају арапским. Такав је случај са Чадом. Дакле нема грађанских држава.

Каква год да је уставна одредба, било да једну државу повезује са једном нацијом какав је случај са Хрватском, било да нема устав каква је Британија, једна етничка група доминира. И сви јој се морају повиновати. Самим тим су добровољно прихватили дискриминацију. Јер се зна да је енглески језик комуникације и ви не можете да водите Би-Би-Си дневник на урду у Лондону иако сте Пакистанац. Симбол Француске није џамија на Сансије Добантону, већ катедрала Нотр Дам. Можете бити министар као Рашида Дати, пореклом Мароканка, али не смете носити бурку. Уз то је сасвим прихватљиво да као госпођа Дати будете мајка а да не будете у браку. Због тога би у својој земљи отишла у затвор. Свака прича о стварном грађанству је само идеал који је, док се народ не изједначи и  лингвистичком и расном смислу, немогућ. Уосталом што нам Британија не дозволи да се изјаснимо да смо Енглези и не да нам право да одемо и живимо у Лондону.

 Утолико је то још већи случај са Србијом. Србију су направили Срби. И то не било који Срби него православни Срби. Сви други у Србији су дошљаци или су напуштали православље или су припајани ослободилачким ратовима. Јер су живели на српском тлу, или губили, ратовима, територије које су и сами претходно освајали.

 Али православни Срби нису ову државу начинили стихијски. Акцију рађања модерне Србије уобличила је СПЦ. Зато је Србија метох-посед СПЦ и сви становници Србије укључујући и православне су станари на метоху СПЦ. И фигуративно речено дужни су да јој плаћају станарину. Нема разлога да се заваравамо. Кад би се следбеницима Угљанина дозволило да се отцепе, ко сумња, да би они пре изабрали и Србију неголи Босну па чак и Албанију. Да не помињемо прешевске Албанце.

Уосталом Србија је увек била таква. Била је православна држава, пре свега. Прочитајмо Јефимијину „Похвалу светом  кнезу Лазару”. Па ћемо видети да се нигде у њој не помињу Срби. Лазар није господар Срба. Он је владар хришћана. А његови непријатељи нису Турци већ Измаелићани, дакле муслимани. Муслимани су ти који освајају хришћанску земљу чији су становници случајно Срби. Муслимани уништавајући хришћане, уништавају и Србе. И сви они хришћански Срби, који прихватају ислам постају исто што и султан за хришћанске Србе. Рат за ослобођење од њих организује СПЦ, односно њени верници веома често предвођени архијерејима и јерејима. Зато наша историографија дугује велико извињење српском народу што је борбу за стварање модерне Србије дефинисала као борбу против Турака, што једноставно није тачно.

Према томе председник Републике Србије је секуларни управник метоха СПЦ и сасвим је нормално да онако, какав је вековни православни обичај, пољуби руку патријарху СПЦ који је његов и домаћин свих нас, било да смо православни или не.

Професор универзитета, оснивач  научне дисциплине Политикологија религије

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари40
ad6ef
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Парижани из Свилајнца
Француски држављанин сам Погледајте како су грађани равноправни без обзира на веру и порекло.П ензионисани француски генерал који као млад служио у Алжиру је на сав глас причао како је чинио ратне злочине.Морали су га судити.Како је потврдио оптужницу,морао је бити осуђен.Али је суд одмах донео одлуку да га ослободи казне због старости.Изашавши из суднице новинарима је рекао,жао ми је што их нисам више убијао,мање би их долазило .Видимо да су сви грађани једнаки само су неки једнакији.
Становник Монмартра
Станујем на Монмартру у улици Bertrand Clauzel. први комшија ми је Алжирац натурализовани Француз као и ја.Посећујемо се комшијски. Рекао ми је да је за њега највеће понижење што станује у тој улици. Јер је маршал Клозел човек који је освојио Алжир 1830. Клозелове јединице су спалиле његово село изамасакрирале и живе спалили његове директне претке.Он је потомак једног од преживелих. И сада је пуноправни грађанин пете републике који мора да слави Клозела
Georges Konikovic
Za stanovnika Monmartra : Zato je vazno da u gradjanskoj drzavi simboli, spomenici i imena ne vredjaju nicija osecanja. Na pr Kanada je na svoju zastavu stavila "javorov list" a Evropska Unija "24 svezdice". A nedaleko od mene se nalazi "ulica jorgovana". Takva imena ne vredjaju nikoga, na protiv, svi ih rado prihvataju.
Препоручујем 1
Decak
Autor clanka tvrdi da Srbija nije gradjanska drzava, tj da je Srbija metoh-posed SPC i da su stanovnici Srbije stanari na metohu SPC, duzni da joj placaju stanarinu. Mogu misliti kako na ovu tvrdnju reaguju nasi sugradjani koji nisu vernici ili koji nisu pravoslavci. Ona je u potpunoj suprotnosti sa nasim Ustavom koji Srbiju definise kao DRZAVU SVIH GRADJANA KOJI U NJOJ ZIVE bez obzira na versko opredeljenje.
Професор др Драган Павловић - Paris
Само "православље" је постало обележје српства у дугом процесу у од 7.до 13 века и потиче од Источног Рима (Византије), дакле није српско аутохтоно наслеђе. Не етничка "суштина" (ако би и могла да се утврди) - већ једнакост у правди у држави. правна универзалност, која дакле важи за све становнике државе, било ког порекла он био, осигурава кохезију у држави. Американци су могли прихватити немачки језик. Чињеница да Индијци говоре "енглески" не значи да се они морају "повиновати" Енглезима.
Професор др Драган Павловић - Paris
Господин Јефтић је вероватно ово пребрзо саставио. Елементи културе, ритуали, доктрине, обичаји, елементи језика, као речи или симболи, се различитим путевима, а најчешће блиским контактом, преносе из народа у народ, од једне до друге људске групе. Они се често усвајају и постају саставни део, чак и некад главно "ОБЕЛЕЖЈЕ" те групе која их је преузела. Постоје и повратни процеси, где се ти елементи културе враћају изворној групи, некад у нешто измењеној форми. Само "православље" је постало обел

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /
Колумнисти

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља