Ових дана се један медијски посленик обратио јавности критикујући председника републике зато што љуби руку патријарху. Прихватио би, каже, то када би председник то исто учинио надбискупу, муфтији… Образложење му је било да Србија није православна већ грађанска државa.
Прво нетачно је да је Србија грађанска држава. Не зато што је Уставом дефинисана као „држава српског народа...” већ зато што грађанске државе не постоје нигде на свету. Дакле ни Француска није грађанска држава. Грађанских држава нигде нема. Напротив све државе које су формирале старе етничке нације имају име по нацији која их је формирала: Француска, Италија, Данска, Бурма, Тајланд, Лаос... Ниједна се не зове „Грађанија”. Дакле једна етничка нација обележава ове државе и даје им мирис и укус. Политичке нације какве су САД, Бразил итд. формиране су од многих етничких група. Али је и њима етнички печат утиснула етничка нација која их је створила. Американцима Енглеска, а Бразилцима Португалија. Афричке државе су такође политичке нације чије су границе кројиле колонијалне силе, не водећи рачуна о етничкој припадности. Па и оне имају идентитет политичке нације дефинисан именом: Сенегал, Чад...
И у свакој од држава, како год да се дефинисале, доминантан је један етнички језик, или језик колонизатора да би језички различити народи могли да међусобно комуницирају. Што је посебно важно и тамо где је језик колонизатора службени, ако постоји доминантна етничка група, њен језик постаје службени заједно са језиком колонизатора. Такав је случај са свахилијем у Танзанији, кечуа и ајмара у Боливији и Перуу. Или рецимо да поједине мултиетничке државе које имају своје етничке језике бирају да се арабизују, претворе у Арапе и прихватају арапски као службени који временом постаје и матерњи, јер матерњи мењају арапским. Такав је случај са Чадом. Дакле нема грађанских држава.
Каква год да је уставна одредба, било да једну државу повезује са једном нацијом какав је случај са Хрватском, било да нема устав каква је Британија, једна етничка група доминира. И сви јој се морају повиновати. Самим тим су добровољно прихватили дискриминацију. Јер се зна да је енглески језик комуникације и ви не можете да водите Би-Би-Си дневник на урду у Лондону иако сте Пакистанац. Симбол Француске није џамија на Сансије Добантону, већ катедрала Нотр Дам. Можете бити министар као Рашида Дати, пореклом Мароканка, али не смете носити бурку. Уз то је сасвим прихватљиво да као госпођа Дати будете мајка а да не будете у браку. Због тога би у својој земљи отишла у затвор. Свака прича о стварном грађанству је само идеал који је, док се народ не изједначи и лингвистичком и расном смислу, немогућ. Уосталом што нам Британија не дозволи да се изјаснимо да смо Енглези и не да нам право да одемо и живимо у Лондону.
Утолико је то још већи случај са Србијом. Србију су направили Срби. И то не било који Срби него православни Срби. Сви други у Србији су дошљаци или су напуштали православље или су припајани ослободилачким ратовима. Јер су живели на српском тлу, или губили, ратовима, територије које су и сами претходно освајали.
Али православни Срби нису ову државу начинили стихијски. Акцију рађања модерне Србије уобличила је СПЦ. Зато је Србија метох-посед СПЦ и сви становници Србије укључујући и православне су станари на метоху СПЦ. И фигуративно речено дужни су да јој плаћају станарину. Нема разлога да се заваравамо. Кад би се следбеницима Угљанина дозволило да се отцепе, ко сумња, да би они пре изабрали и Србију неголи Босну па чак и Албанију. Да не помињемо прешевске Албанце.
Уосталом Србија је увек била таква. Била је православна држава, пре свега. Прочитајмо Јефимијину „Похвалу светом кнезу Лазару”. Па ћемо видети да се нигде у њој не помињу Срби. Лазар није господар Срба. Он је владар хришћана. А његови непријатељи нису Турци већ Измаелићани, дакле муслимани. Муслимани су ти који освајају хришћанску земљу чији су становници случајно Срби. Муслимани уништавајући хришћане, уништавају и Србе. И сви они хришћански Срби, који прихватају ислам постају исто што и султан за хришћанске Србе. Рат за ослобођење од њих организује СПЦ, односно њени верници веома често предвођени архијерејима и јерејима. Зато наша историографија дугује велико извињење српском народу што је борбу за стварање модерне Србије дефинисала као борбу против Турака, што једноставно није тачно.
Према томе председник Републике Србије је секуларни управник метоха СПЦ и сасвим је нормално да онако, какав је вековни православни обичај, пољуби руку патријарху СПЦ који је његов и домаћин свих нас, било да смо православни или не.
Професор универзитета, оснивач научне дисциплине Политикологија религије
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа
