уторак, 20.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:26
10 ПИТАЊА О СПОМЕНИЦИМА

Заборав уместо пијетета

Мале државе можда немају могућности за скупе монументе али имају дужност да, макар и скромно али достојанствено, одају захвалност својим херојима
Аутор: Оливера Поповићсубота, 01.06.2019. у 12:00
Српско војничко гробље Зејтинлик у Солуну (Фото Н. Тркља)

На некадашњи логор „Топовске шупе”, на простору Аутокоманде, познат вероватно само најстаријим Београђанима, недавно је стављена нова меморијална плоча у знак сећања на страдање пет хиљада Јевреја и више од хиљаду Рома. Плоча је стављена на зид оронуле зграде, зарасле у шибље, јер је претходно обележје два пута раније већ украдено. И сви окупљени да Дан сећања на жртве Холокауста и борце против терора сложили су се да овај меморијал и даље не изгледа достојно места на којем је некада био логор.

Нажалост, ово место није једино које смо занемарили и које говори о нашем односу према споменицима и пијетету према жртвама. Публициста и стални сарадник „Политикиног” додатка „Магазин” објавио је књигу „Велики рат –Записано у камену” у којој се бавио баш споменицима и меморијалима из Првог светског рата, од којих су многи заборављени, а понеки су и потпуно нестали, уништени немаром, зубом времена, али и заборавом.

1. Какав је наш однос према историјским споменицима?

Традиција подизања споменика у Србији дошла је са закашњењем, јер под турском влашћу није било услова за њихово постављање. Тек по доношењу Хатишерифа 1830. године, кнежевина је, између осталог, стекла и право да подиже споменике. Тако је већ 1847. Глигорије Возаревић на Врачару поставио „велики крст од дрвета” (данас познати Црвени крст), а наредне године је књаз Александар Карађорђевић подигао први јавни споменик борцима палим током ослобођења Београда 1806. Но, низ ратова, који су уследили у 19. и 20. веку, утицао је на нагли пораст споменика и спомен-обележја, при чему су предњачили месни кенотафи, подигнути у знак почасти и сећања на суграђане погинуле и покопане на бојиштима далеко од домова. На жалост, временом, већина меморијала је падала у заборав и препуштана је немару, а они најрепрезентативнији, више су постали туристичка атракција него знак сећања и пијетета.

2. Да ли их обилазимо и исказујемо довољно поштовања, само поводом некаквог јубилеја?

Поштовање према споменицима зависи од познавања њиховог значаја, колективне и индивидуалне меморије, основне културе, али и од владајуће идеологије и политичке атмосфере, код нас често променљиве. Млади све мање знају не само коме или чему су споменици посвећени него и где се налазе, па се према њима односе или индиферентно или, чак, са непоштовањем, скрнавећи их. Са друге стране, на друштвеном нивоу, меморијали су постали више протоколарно место коме се пажња поклања само поводом јубилеја.

3. Како су некада подизани споменици, на пример погинулима у Првом светском рату? Да ли је држава издвајала новац за то?

Најчешће су споменици подизани на иницијативу и прилозима грађана. Проблем учешћа званичних институција, почев од владарске куће, постао је сложен нарочито након Великог рата, када је створена заједничка држава учесника обеју зараћених страна. За обележја на значајнијим местима и у већим урбаним целинама расписиван је конкурс, а решења је усвајало Архитектонско одељење Министарства грађевина, уз сагласност Министарства вера. У финансирању споменика, чланови владарске куће и министарства учествовали су незванично, путем добровољних прилога. Уколико су споменици били посвећени жртвама рата, инсистирало се на помирењу погинулих обе стране, па чак и представљању њиховог жртвовања за заједничку, југословенску идеју. То, свакако, не значи да и владарска кућа није директно учествовала у изградњи појединих значајних меморијала, а најпознатији је пример подизања новог споменика на Авали, по директној иницијативи краља Александра.

Без имена жртава на Споменику незнаном јунаку на Авали (Фото А. Васиљевић)

4. Како су то радиле земље у Европи? Да ли су споменици скупа ствар и може ли сиромашна и мала држава имати грандиозне споменике и меморијале?

Велике државе попут Британије, Француске или САД, својим знаменитим личностима и жртвама ратова увек су посвећивале посебну пажњу. То није био само знак захвалности и пијетета него и очувања колективног памћења. САД су познате по Арлингтону али и по 75 метара дугом гранитном зиду у Вашингтону, са урезаним именима војника палих у Вијетнаму. Британија, као бивша колонијална сила, широм света својим погинулим војницима подигла је једнообразне меморијале. Код нас су пример британска војничка гробља у Београду и Нишу. Француски Пантеон, са Тријумфалном капијом и вечитим пламеном на гробу Незнаног јунака, послужили су као пример многим земљама света. Мале државе, попут Србије, можда немају могућности за скупе монументе али имају дужност да, макар и скромно али достојанствено, одају захвалност својим херојима и чувају их од заборава.

5. Да ли смо неког хероја заборавили и до данас нема достојан споменик?

Србија је током протекла два века прошла кроз буран период. Ослободилачки ратови су изнедрили низ херојских жртава али из наше земље потиче и низ научника и уметника светског гласа. Истина је да већина њих, ако не на јавним местима, има споменике на Новом гробљу. Но, управо је тај буран период историје, са честим политичким и идеолошким променама, довео до тога да су многе личности и намерно „заборављене”. Било би неправедно издвојити једно или два имена. Но, исто тако, треба рећи да се у последње време више ради на одавању признања запостављеним или заборављеним личностима и догађајима.

6. Да ли Србија треба да има неку врсту меморијалног зида са именима свих страдалих у Првом светском рату? Зашто то никада није урађено?

Идеја о српском Пантеону са именима жртава, преузета од Француза, рођена је одмах по завршетку Великог рата. Она се ускоро преточила у пројекат Алеје великана, која никада није била реализована по плану до краја. Споменик Незнаном јунаку је требало да у коначној форми добије плоче са именима свих жртава. На жалост, иако је иницијатива о прикупљању имена палих војника покренута још двадесетих година 20. века, ни овај „рударски” посао до данас није окончан. Борбе вођене током Великог рата на комплетној територији Србије, повлачење преко Албаније и Солунски фронт, довели су до дисперзије војничких гробаља како у земљи тако и у више других држава. При томе, говоримо само о познатим меморијалима.

7. Да ли их подижемо после довољне временске дистанце?

Временска дистанца је неопходна када је потребно на валидним историјским чињеницама утврдити стварни значај и допринос појединих личности. С друге стране, код неспорних догађаја, као што су били ослободилачки и одбрамбени ратови, жртве су заслужиле да добију признање без икакве дистанце.

 8. Шта мислите о споменицима које смо уклонили или премештали, попут обележја за Димитрија Туцовића или Броза?

Фото Н. Марјановић

Уклањање и сеоба споменика изгледа да је била својствена само нама и, Совјетском Савезу, непосредно након Октобарске револуције. Сваки споменик има свој културно-историјски значај и на њега не би требало да утичу идеолошке и политичке промене. Димитрија Туцовића је, примера ради, требало оставити да почива уз своје ратне другове у Лазаревцу. Пренос посмртних остатака, изведен из политичких разлога 1949, само је био почетак помало конфузног премештања како споменика, тако и посмртних остатака. Када говоримо о Јосипу Брозу, судбина његових споменика идентична је са судбином споменика краљева Петра и Александра Карађорђевића после Другог светског рата. Тито је историјска личност, без обзира на, по нама, још увек недовољно изграђен однос према његовом „лику и делу”, те споменике није требало дирати. При томе, они, бар у Београду, нису били на репрезентативним местима на којима би визуелно вређали нечија идеолошка убеђења.

9. Каква је данас судбина спомен-обележја или меморијалних војних гробаља?

Захваљујући стогодишњици Великог рата, многи меморијали су уређени, али широм земље, на мање значајним и приступачним местима, постоји низ потпуно запуштених и заборављених обележја.

10. Шта би данас могло да буде достојно обележје – плоча, спомен-чесма, спомен-парк, грандиозан споменик?

 Без обзира на ново време, подизање обележја поводом значајних догађаја и знаменитим личностима остаје наша дужност. Наравно, на врсту, место и изглед обележја утиче више фактора, од значаја личности и догађаја, преко урбанистичког решења, до уметничког изражаја прилагођеног духу времена. То може бити само мермерна плоча са натписом, без кичерајских орнамената и знамења, али и „Стрела” Мрђана Бајића и Биљане Србљановић, посвећена Зорану Ђинђићу. Сетимо се како се управо кроз споменике осликавао уметнички однос према култури сећања – од монументалних пројеката Ивана Мештровића и Богдана Богдановића до примењеног израза Небојше Митрића.

Јачају војнички дух

– Пијетет, који је наш народ исказивао својим ближњима палим у ослободилачким ратовима, фасцинирао је чак и непријатеље до те мере да су предлагали копирање наших обичаја. Заповедник 18. аустроугарске пешадијске дивизије фелдмаршал-лајтнант Тролман, у извештају команди Балканске војске описује српски култ неговања пијетета према својим погинулим војницима. Аустроугарске трупе су у центру сваког, па и најмањег насеља или села, наилазиле на споменике или табле са именима житеља палих у претходним ратовима. Аустријанац је изнео мишљење да је тај патриотски обичај био значајан за војнички дух и морал српских војника. Команда Балканске војске је 27. фебруара 1915. препоручила бечком Министарству рата да се тај обичај усвоји и на територији Аустроугарске монархије – подсећа Богдановић.

Број погинулих

–Спискове погинулих у Великом рату водиле су како војне команде, тако и локални свештеници. Део тих записа је уништен, а на многима су се понављала имена. Исто се односи и на споменике, где су имена појединих личности забележена на више места. Коначно, велики број војника никада није добио војничке плочице, а 1919. су наредбом Министра војног демобилисаним војницима који су их имали, оне остављене као успомена. Тако и тај документ није био меродаван. Војно-историјски институт већ дуже време ради на пројекту пописа жртава и надамо се да ћемо у догледно време коначно добити валидне податке о броју и идентификацији палих у Великом рату. Надамо се да ће једном и код нас израсти црни мермерни зид са позлаћеним именима палих бораца. Само, он ће бити далеко дужи од оног у Вашингтону– верује Бранко Богдановић.


Коментари0
dc7b4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља