среда, 21.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:07
72. КАН ИНТЕРВЈУ: Елија Сулејман, Специјална награда и награда критике

Цео свет као Палестина

Анксиозност, насиље, миграције, економски јаз, слика је данашњице без обзира на то где се налазите
Аутор: Дубравка Лакићпетак, 31.05.2019. у 19:00
Елија Сулејман (Фото Бета/АП)

Кан – Један од највећих и најгласнијих аплауза на 72. Канском фестивалу добио је филм „То мора бити рај” палестинског сценаристе, редитеља и глумца Елије Сулејмана. Приказан у самој фестивалској завршници Сулејманов филм је обрадовао и критичаре и чланове званичног жирија. Прво му је критичарски жири Фипресци уручио своју награду за најбољи филм фестивала, да би му само који сат касније у великом Театру Лимијер била уручена и Специјална награда главног жирија.

Елија Сулејман (Назарет, 1960), аутор у Венецији и Кану (ово му је било треће такмичење на Канском фестивалу) награђиваних филмова попут: „Хроника нестајања”, „Сајбер Палестинац”, „Божанска интервенција” и „7 дана у Хавани” (као један од аутора), био је пре неку годину и у Србији, као гост Емира Кустурице на Кустендорф фестивалу. Његове филмове познаје и воли и српска публика, која ће са лакоћом заволети и његов нови комични филм „То мора бити рај” (откупљен је за приказивање у Србији), у којем је Сулејман-глумац поново у главном лику, са чувеним шеширом и лицем без мимике, попут Бастера Китона или Жака Татија.

У Америци, у Њујорку, људи се лако одушевљавају „селебритијима”, онима које гледају често на телевизији, а догађаји везани за Палестинце су им свакодневно на менију. И тако смо постали славни

Са Елијом Сулејманом на плажи канског хотела „Мажестик” разговор за „Политику” вођен је на тему филма у којем се прошетао Назаретом, Паризом и Њујорком да би нам уз пуно духа и комике показао сав очај савременог света, али и о томе зашто Палестинци не пију да забораве, већ да се сећају...

Ми у Србији кажемо „свуда пођи, али кући дођи”, рекли сте то у овом филму и ви и показали да је свугде исто?

Да, цео данашњи свет су захватиле анксиозност, миграције, економске и класне разлике. Свугде је на делу полицијска држава и насиље на улицама, стална неизвесност, тако да све то више није само „језик” Палестине, већ су се пипци „палестинизације” проширили на цео свет. На то мој филм покушава да укаже.

На све то указујете на комичан начин, палестински микрокосмос познат из ваших филмова сада са собом из Назарета носите и у Париз и Њујорк?

Париз и Њујорк су градови које врло добро познајем, јер сам живео четрнаест година у једном и четрнаест година у другом граду. Познајем њихове амбијенте, локални хумор и начин живота, тако да ми је било лако да кроз комедију на озбиљну тему спојим Назарет, Париз и Њујорк у свим њиховим сличностима. И у оним лепим и у оним разочаравајућим.

У сваком од тих градова успели сте да снимите веома духовите, али и фасцинантне сцене. Невероватно је како вам је пошло за руком да испразните Париз?

Градоначелница Париза је велики филмофил и ја сам је упознао. Управа града је дозволила заустављање саобраћаја и кретања људи у деловима града у којима сам снимао те сцене празног града пред војну параду, али само снимање није дуго трајало, тако да нисмо много пореметили дневно функционисање, нити смо изнервирали Парижане и туристе.

Дозволили су вам и коришћење тенкова који пролазе пустом улицом?

То не, наравно. Тенкови су додати компјутерском анимацијом и „упаковани” у монтажи.

Сликали сте Париз као за најлепше разгледнице, а сву ту лепоту „кваре полицајци који јуре имигранта, продавца цвећа, и црни чистачи улица?

Све је то у складу са темом мог филма, са мојом жељом да покажем да се све врти око дискриминације, разврставања квалитета по боји коже и око последица колонијализма. Оголити Париз, град нестварне лепоте, значи и открити потлачене, бескућнике, сиромашне. Значи показати и постојање поткласе и полицијско прогањање арапског имигранта и показати полицијску државу. Све сам то учинио нереалним, комичним. Да сам све то снимио реалистично, питања која сам поставио о стању ствари у свету не би била истакнута. Овако јесу. Ви се смејете док то гледате.

Да, смејемо се, иако нам ви показујете колико је очај захватио цео свет?

Ово је до сада мој најзабавнији филм. А то вам онда јасно говори да је свет у заиста ужасном стању.

У париском делу филма игра и Винсент Маравал, филмски продуцент и дистрибутер, који одбија ваш сценарио јер у њему нема ништа од уобичајеног везано за Палестинце?

Маравал је један од последњих филмских заљубљеника, толико ретка особа у историји савременог филма. Он има истинску страст за прави филм. Многи слични њему су нажалост преминули, али је срећом Винсент још увек млад и његова поезија у филмским визијама ће још трајати. Иначе, то што он изговара у филму заиста ми се десило са једним од мојих претходних филмова, који је одбијен јер није био довољно „палестински”.

Прва сцена из Њујорка је она у којој таксиста не жели да вам наплати вожњу од аеродрома, сав срећан што је коначно упознао првог Палестинца уживо?

То ми се заиста десило у Њујорку. И заиста је позвао жену телефоном да се похвали како вози Палестинца са узбуђењем као да вози највећу филмску или спортску звезду на свету. И заиста није желео да ми наплати вожњу. У Америци, у Њујорку, људи се лако одушевљавају „селебритијима”, онима које гледају често на телевизији, а догађаји везани за Палестинце су им свакодневно на менију. И тако смо постали славни.

Једна од најкомичнијих њујоршких сцена је она у самопослузи у којој су ама баш сви људи наоружани осим вас, а комична је и сцена полицијске потере у Централ парку?

Све су то моја стварна њујоршка искуства, која су наравно у филму приказана уз сва претеривања и одмицања од реалности. Али, чињеница је да су амерички грађани наоружани до зуба, да слободно купују оружје и у супермаркетима ради онога што се зове самозаштита. И Палестинци су наоружани из истих разлога, тако да међу нама, дакле, нема разлике. Сцена полицијске потере у парку је такође фикција инспирисана стварношћу и са собом носи метафоре. И Америка је полицијска држава.

Занимљива је и ваша констатација да сви пију да забораве, а Палестинци да се сећају?

То је истина. Сећање помаже Палестинцима да преживе константно угњетавање. Мислим да је реч сећање и о томе да пронађеш своју садашњост и пронађеш своју будућност. Не мислим да је заборав нешто што може да помогне. Ми смо пролазни, само мртви јучерашњице и мртви будућности. И ако само гледамо на све неправде које су се десиле над Палестинцима и покушамо да пронађемо етичку и моралну позицију у ономе што се може десити Палестинцима и онима који показују за нас емпатију, онда је моје мишљење да су Палестинци најугњетаванији и најокупиранији људи данашњице. Али, такође могу да кажем да нажалост постоји много нивоа и слојева окупације у данашњем свету, које нису само физичке и на мапама, већ су и психолошке окупације. У том смислу је Палестина чак еластична форма угњетавања.

Дакле, она сцена гледања судбине Палестине у тарот картама ипак показује да нисте велики оптимиста?

У филму се каже да се бољитак неће десити за нашег живота, али то је веома лично поимање времена. Оно што ја сада видим није срећа.

И у филму „То мора бити рај” готово да нема приче?

Нисам особа која превише прича. Ја сам посматрач. Посматрам и пишем, бележим оно што видим око себе и од тога у једном тренутку настане филм. Филм је визуелна уметност и филм треба да говори сликом, а не речима. Речи су за књижевност. Покретне слике су за филм. Барем ја у то још увек верујем.


Коментари0
c5239
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља