среда, 16.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55

Музеј Лужичких Срба у Немачкој затворен три године

Доњолужичка српска мањина се у свом културном центру у Немачкој, Котбусу, и данас бори, као и вековима раније, да очува национални, културни и језички идентитет
Аутор: Јустина Михњук – Биљана Митриновићнедеља, 02.06.2019. у 20:00
Тра­ди­ци­о­нал­ни све­ча­ни де­фи­ле Лу­жич­ких Ср­ба на ко­њи­ма (Фото Пиксабеј)

Упркос чињеници да су већ вековима изложени асимилацији, да живе у неколико држава, између Чеха, Пољака и Немаца, Лужички Срби се и данас, као и стотинама година раније, боре за очување властитог језика и културе. Лужички Срби у Котбусу, градићу око 100 километара јужно од Берлина, иако званично имају сва права која су гарантована националним мањинама, данас, у 21. веку, боре се за очување свог музеја, на коме стоји табла „Сербски музеј”. У ову зграду већ три године не може да се уђе, јер се музеј реновира.

Музеј Лужичких Срба у Котбусу постоји од 3. јуна 1994, а корене и традицију вуче још из давне 1908. године, када је у Музеју историје града Котбуса организована мала изложба лужичкосрпске народне културе. Ова изложба је опстајала све до нацистичког времена, када је потпуно ликвидирана, а експонати из прве поставке су изгубљени после Другог светског рата. Током постојања Немачке Демократске Републике, у замку Браниц била је отворена стална поставка о лужичкосрпској књижевности, а затим је организована и путујућа изложба. Након извесног времена експонати су одложени у складиште, а 1985. године је припремљена велика изложба која је укључила српску литературу, музику и остале уметности.

Захваљујући напорима неколицине људи, Музеј Лужичких Срба је поново отворен 3. јуна 1994. и ове године би обележио 25 година постојања – да, нажалост, није опет затворен 2016. Образложење је гласило да се музеј затвара због реновирања, али се оно већ три године одлаже из месеца у месец. Лужичким Србима је чудно то што су потребне толике године да се реновира овако мали музеј. Чудна је и одлука управе музеја, града Котбуса, да због реновирања затвори целу зграду музеја, а не да се то чини део по део. Јер, многи велики музеји су такође били реновирани, али нису никада били потпуно затварани, него је поставка, или бар њен део, била изложена у другом делу зграде.

Му­зеј Лу­жич­ких Ср­ба у Кот­бу­су   (Фо­то Ј. Мих­њук)

Због значаја који овај музеј има за Лужичке Србе у Немачкој, поставља се питање зар реновирање није могло да се обавља корак по корак, остављајући део музеја отвореним за посетиоце. Нарочито у овом тренутку, када постоји велика опасност од изумирања језика Лужичких Срба у Доњој Лужици, у којој је овој националној мањини потребна подршка. Музеј је затворен на „неодређено време”, а директор Стефен Крестин ни данас не износи датум отварања. Приликом последњег разговора само је поменуо да би отварање могло да се догоди „на јесен”. У тренутној ситуацији у којој је доњолужики језик на црвеној листи језика који изумиру, Доњолужички Срби, који се питају „на јесен” које године ће бити поново отворен њихов музеј – знају да ће, ако га изгубе, изгубити и своју културу.

Град Котбус је иначе насеобина основана у 10. веку. Лужички Срби су тада подигли замак на пешчаном острву на Шпреји, а град се први пут помиње 1156. године. У време немачке источне колонизације, у 13. веку, ово подручје су населили немачки досељеници, и од тада су живели заједно са Лужичким Србима. У средњем веку, Котбус је био познат по производњи вуне, а текстил је продаван и на околним територијама. Током 1462. Котбус су присвојили кнезови изборници Бранденбурга, који су касније постали краљеви Пруске, којој и Котбус припада од 1701. године. Према другом Тилзитском споразуму, који је Наполеон 9. јула 1807. потписао са Пруском, Котбус је припао Саксонији. Тилзитским миром Пруска је изгубила цело подручје између Рајне и Лабе и већи део земаља стечених деобом Пољске. Била је дужна да смањи војску на 40.000 војника и плати ратну штету од 100 милиона франака. Краљевина Саксонија је 1815. уступила околне округе – Горњу и Доњу Лужицу – Краљевини Пруској, а Котбус је остао и до данашњих дана културни центар доњолужичке српске мањине.

И данас многи географски називи река, поља, језера и насељених места у покрајинама Меколенбург, Саксонија, Брандербург, Померанија и другим, носе српска имена (Каменица, Бела Гора, Бела Вода, Ратибор, Дубравка, Рогозно, Стрела, Дреново, Трново итд.). На овим подручјима више нема Срба, осим у Лужици, остатку некада моћне српске територије из средњег века.


Коментари56
9ea41
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Дејан.Р.Тошић
Потребно је сагледати чињенице да су антрополози утврдили да су пронађени скелети са Лепенског вира, Старчева и Винче, старости 11.000.година и да имају ДНК групу Р1а Словенску Хапло групу, што је доказ континуитета живота Срба Словенског народа на Балканском полуострву. Миграција је било, али чињеница јесте да већину садашњих Срба нико није "населио" на Хам већ су Словени мигрирали са Хама ка Црном мору и источној Немачкој и створили Винчанску културу и Лужички културу у Опанцима и Гуслама.
Вељо
Само да напоменем једну чињеницу - ја сам из (околине) Книна у Далмацији који је постојао прије него су Римљани дошли (са својом војском) на Балкан и Далмацију. Значи, ради се о времену прије рођења Исуса Христа, а насељавали су га (а ко други него) Срби. Ако погледате мапу Чешке, видјећете да и тамо има Книн, али се зове Нови Книн (на латиници "Novy Knin"). То вам довољно говори о томе ко је гдје дошао и одакле!
Дејан.Р.Тошић
Re:Вељо/Поштовани Вељо,Глагољица је дошла са Балкана у Моравску Кнежевину,Ћирилица је дошла из Српске Охридске Архиепископије у Моравску,Пољску,Чешку,Словачку,Украјину и Русију.Најстарији Чешки спис из 14.века Далимилово јевањђеље је писано на ћирилици српском редакцијом којом је Свети Сава писао Законоправило.Руси су почели да пишу ћирилицом и да употребљавају Законо правило од 15.века када су први пут постали Царевина са Иваном Грозним чија је мајка Српкиња. Нормално је да су Српски топоними.!
Препоручујем 17
jednosmerni put
Može li neko navesti neki primer da su se Lužički Sorbi bilo kada obratili Srbiji u bilo kom pogledu? Ja već pet decenija pratim srpsko pisanje o Lužičkim Srbima bez da sam jedan jedini put čuo da se neko od njih oglasio preko srpskih medija.
gru
2015 su izlagali knjige na sajmu knjiga u Beogradu, tu su se oglasavali za nase medije, na zalost sa nase strane nije propraceno medijski kao sto je trebalo da bude. Berdiht Dirlih predsednik saveza luzickosrpskih umetnika je izmedjuostalog pricao da smo im mi bratski narod, da su ostali verni pravoslavnim svecima , da zele bolju vezu sa nama itd... To je samo delic , koji te verovatno najvise interesuje.
Препоручујем 19
Дејан.Р.Тошић
Re:Управо сте дали одговор "једносмерни пут".Имали су Лужички Венди/Срби/од 19.века и сада је имају Матицу Српску али колико знам никада се није повезала са Матицом Српском у Новом Саду. Сви народи са Балканског полуострва су се представљали од 19.века као Срби и то је чињеница.Први пут сам схватио зашто су то чинили када сам на летовању у Египту схватио да се сви народи са простора СССР-а у Египту представљају као Руси а нису Руси и ако причају "лош" Руски.То су радили због своје сигурности.!
Препоручујем 6
др Милан Лекић
Коментаторе овог текста са потцењивачким ставом према опанцима (древној античкој обући) подсећамо да греше. Међу словенским владарима ипак, постојао је само један "сељачки краљ и краљ сељака у опанцима - Томислав" - како је написано у коментару гласила Радићеве Хрватске сељачке странке "Дом" (8. српањ 1925) у време посјете Загребу краља Александра, а поводом обиљежавања "тисућљећа" тзв. "хрватског краљевства". Такође, и у Зборнику "Први хрватски краљ Томислав" (1998, стр.273)...
Дејан.Р.Тошић
Ре:Др Милан Лекић/Заједнички чинилац јесте што су Лужички Срби спаљивали преминуле што су и Срби чинили, у Душановом Закону постоји члан који забрањује спаљивање преминулих.Биће да су Срби били на Балкану и пре 630.године,око Дунавског лимеса,и да су Дунав користили попут "ауто пута" од Источне Немачке до Црног Мора,јер масовна миграција Срба није била могућа из Лужичке Србије, због Аварског каганата у 7.веку који је прекинуо циркулацију племена Дунавом. Слажем се са Вашим чињеницама.
Препоручујем 6
др Милан Лекић
Госп. Тошићу - Ставимо тачку на питање гусала и ДНК хаплотипа лужичких и нас далматинских Срба. Теофилакт Симоката, секретар и правни саветник цара Ираклија, године 630. у својој „Историји Источно Ромејског царстава“ пише о „малим лирама“, које су у Далмацију тих година донели досељени Срби, које они називају гусли, госли, хусли. Спомињу их: арапски путописац (10в на Азову), Теодосије (13в), у Дубровнику (де Диверсис, 15в). Већина донора костне сржи на ВМА су из источне Немачке (идентична ДНК).
Препоручујем 9
Прикажи још одговора
Vedara
Mozda da objasne Pavlu Jurisicu ko je i sta je

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља