уторак, 10.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:02
ЕКСКЛУЗИВНО – РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ПЕДРО АЛМОДОВАР, шпански сценариста и редитељ

Без филма мој живот нема смисла

Ментално ми недостаје снага младости. Сада ми се не свиђа мој живот и морам да пронађем начин да се томе прилагодим
Аутор: Дубравка Лакићнедеља, 02.06.2019. у 23:30
(Фото EPA-EFE/Guillaume Horcajuelo)

Кан – Један од убедљиво најбољих филмова на 72. Канском фестивалу без сумње је био саморефлектујући филм „Бол и слава” култног шпанског аутора и двоструког „оскаровца” Педра Алмодовара (1949). Поново је остао без „Златне палме”, али је жири имао слуха да награди глумца Антонија Бандераса за улогу Алмодоваровог алтер ега – редитеља Салвадора Маљу, главног јунака у овом филму.

Историја односа Кана и Алмодовара је дугачка, он је овде боравио први пут још 1982. с „Лавиринтом страсти”, касније и с филмом „Жене на ивици нервног слома” (и то само на Маршеу, јер је Жил Жакоб одбио да га стави у конкуренцију), „Све о мојој мајци” за који је освојио награду за најбољу режију, с „Лошим васпитањем”, с „Врати се” што се завршило наградом за најбољи сценарио. Никада није добио „Златну палму”, али јесте два Оскара – за филмове „Све о мојој мајци” и „Причај с њом”.

Аутора „Бола и славе” такве ствари много не занимају, он каже да су „Французи стално опседнути ’Златном палмом’”, он је задовољан пријемом свог саморефлектујућег филма у којем је посебне акценте ставио на детињство, мајчинску фигуру уз коју је одрастао, на сексуално буђење и откривање хомосексуалног опредељења, на утицаје католицизма током одрастања и школовања, на прве филмове које је стварао и погубни утицај Мадрида у који се из срца родне Ла Манче доселио. И на надолазећу старост, кризу и бол година и на страх од престанка снимања филмова, о чему је и говорио у овом интервјуу за „Политику”.

У вашем филму „Закон пожуде” главни  женски лик каже да не може да одбаци сећања, јер су успомене једино што је остало. Да ли је „Бол и слава” нека врста вредновања ваших неодбачених сећања?

Не треба заборављати, сећање је неопходно у свим аспектима. Личним, историјским, друштвеним, државним. 

Реч је о неком ко је покушао свесно да пориче прошлост у својим раним филмовима, као да Франкова сенка није постојала. То је тада био начин да се осветим за све нездраво наслеђе, покушавајући да почнемо из почетка. Али то је била интелектуална позиција, то не значи да је заборављено. Никада не треба заборављати ни добре ни лоше ствари. „Бол и слава” се не може схватити као дословна верзија мог живота, али много ствари које су се догодиле лику Салвадора Маље, у тумачењу Антонија Бандераса, догодиле су се и мени.

Има и фикције?

Када причате причу о редитељу, немогуће је да не ставите нешто од себе. Али постоји време када правила фикције преузимају улогу чак и када сам у искушењу да се позабавим самореферентношћу. Оно што је важно јесте мешање стварности и фикције. Кроз фикцију сам открио многе ствари о себи. Лик Салвадора када је био дечак довео ме је до заборављених места, као што је понижење у детињству и тренутак схватања да га мајка види као странца.

Препознајете ли себе у томе?

Све што Салвадор каже је истина и за мене. То је двоструко декларисано. На исти начин на који наша меморија идеализује и исправља одређене ствари оваква пројекција кроз тај лик ми омогућава да направим неку врсту процене. Али нећу вам рећи шта је фантазија, а шта аутобиографија.

(Фо­то Д. Ла­кић/Е. Пук­шта)

Мајчинска фигура је и у овом вашем филму кључна?

У шпанској култури мајка заузима централно место, посебно у образовању деце. Све људе мојих година који долазе из скромних окружења васпитавале су мајке, јер је отац морао тежачки да ради да би прехранио породицу. У „Болу и слави” мајка је намерно идеализована, јер њу видимо кроз очи детета, малог Салвадора. Он се сећа времена непосредног послератног периода када су многе сиромашне породице напуштале дом да траже посао. Његова се настањује у преуређеној пећини и то за Салвадора постаје нека фантастична територија у којој седи његова прелепа мајка. Идеализација предводи трагање за искупљењем одраслог Салвадора. Он се ослања на наводну лепоту своје прошлости да завара и призна тугу своје садашњости. Стална потрага за контрапунктом била је основа рада на овом филму.

Чак и када је садашњост тужна ви сте стално у потрази за визуелном хармонијом?

Ја сам барокна особа, волим да све буде лепо, и бића, и предмети, и боје. Моја велика љубав према холивудским филмовима из педесетих и шездесетих година прошлог века усмерила је моју естетику, јер су боје „техниколора” тога доба биле блиставе као ватромет. Слично је и с мојим глумцима. Волим када су они угодни за гледање. И увек су такви, осим ако сценарио није захтевао другачије.

Као да сте веома искрено пред нама отворили кутију својих успомена и емоција?

Можда јесам, гледаоцима сам великодушно све дао из те кутије у којој има и егзорцизма и много ослобађајућег. Ово није исповедни филм, није чак ни аутопортрет, али је очигледно да ме емоционално представља више од других филмова. Људи ме питају ко је ко у стварном животу, а ко на екрану, али то је искушење у које је боље не пасти, јер то није филмски код. Постоје сцене које су стварне, попут сцене покровног платна с којим је моја мајка путовала последњих година свог живота, у случају да је негде успут задеси смрт. А има и оних сцена – као сцена разговора мајке и сина у којем, не схватајући се, једно другом приговарају – које су се могле догодити у стварности, али нису.

Пуно је интроспекције у филму?

Интроспекција, чак и ако може да повреди, мора свима да омогући да ослободе своју савест. Оно што је сигурно је да су Салвадору Маљи потребна његова сећања како би подржао живот који му се у једном тренутку учинио благим и незанимљивим. Прављење филмова му омогућава да се суочи са својом причом. Ако не може да настави да ради свој посао, његова машта мора да настави да ради на други начин.

Баш као у вашем случају?

Баш као у мом.

Јесте ли носталгични?

Као и многи Шпанци моје генерације. Лик Салвадора је грађен с културом осамдесетих година прошлог века и то је период који је обележио његову младост. То су године после Франкове смрти, диктатуру су замениле велике слободе. Праве сексуалне, уметничке и политичке експлозије слободе. Одрасли Салвадор се први пут у животу тако чврсто држи своје прошлости јер је пре имао веома активан живот, снимао је, путовао и није имао времена да узме залихе из те такве своје прошлости и младости. Сада га затичемо у стању неактивности која страшно боли и пред њим је празнина.

Недостаје вам младост?

Мој живот је постао листа апстиненције. Не излазим, не пушим, не пијем. Ментално ми недостаје снага младости. Сматра се да човек од скоро 70 година има друге потребе, али то није истина. Живот се никада не прилагођава оном што имате, а ја радим и живим с оним што имам. Сада ми се не свиђа мој живот и морам да пронађем начин да се томе прилагодим.

Бојите се старости?

Веома, нећу бити добар старац. Постоје људи који су спремни да остаре, а ја не спадам у њих и слажем се с онима који кажу да старост није болест већ масакр.

Можда се више бојите проласка времена?

Могуће да је то, јер без филма мој живот нема много смисла и то је оно што сам пренео лику Салвадора Маље. С друге стране, филм ме много и физички и ментално исцрпљује, а баш попут Антонија Бандераса у филму и ја патим од константних болова. Бол се врати када завршим снимање.

Још имате вртоглавицу када завршите филм?

Да, јер никада не знате како ће испасти и каква све ишчекивања постоје. То је велики притисак. „Боли слава” има у себи ризична наративна решења и до последњег тренутка нисам знао како ће се сви ти елементи уклопити заједно. Када радим филм чиним то без заштитне мреже, па ако паднем нема шта да ме задржи и спасе.

Да ли овај филм ипак за вас значи катарзу?

Чињеница је да сам мирнији иако не знам шта ми је требало да се покажем до те тачке и да уопште напишем овакву причу, а не неку другу. Међутим, дошло је време да себи поставим питање да ли сам спреман и вољан да све ово узмем до крајњих последица. И узео сам, одлучио сам да имам храбрости и тада сам осетио велику слободу. Ослобођење.

То ослобођење у филму подразумева и још отворенији приступ теми флуидности полова, трансродности и сексуалности, него у претходним филмовима. Да ли је шпанско друштво коначно спремно да прихвати и такву визију?

У Шпанији се ситуација много поправила. Тренутно, на срећу, многе младе трансродне особе могу да изврше транзицију унутар својих породица, у својим школама, заједницама. Они више нису толико одбачени од околине. Чак се и промена пола финансира из нашег јавног здравственог система. Наравно, још постоје неке хомофобичне реакције и испади у извесним деловима друштва, али далеко мање него пре. Хомофобични ставови више нису репрезентативни за шпанско друштво. Упркос својим римокатоличким коренима, Шпанија је прихватила једнакост брака и афирмисала политику према трансродним особама.

У филму играју ваши миљеници Пенелопе Круз и Антонио Бандерас, иако се ни у једној сцени не појављују заједно?

За шпанску кинематографију они представљају неку врсту Марчела Манстројанија и Софије Лорен. И мени је заиста чудно како ништа нисам написао за њих двоје, јер су они физички врло добар пар, али у овом филму једноставно није било начина. Пенелопе игра Салвадорову маму из млађих дана и из његових успомена, а глумица Хулија Серано његову остарелу мајку када је и он већ стар, тако да њих двоје никако нисам могао да спојим.

Антонио Бандерас као ваш алтер его Салвадор Маља у једном тренутку каже да се боји да више никада неће снимити филм, то је ваш страх?

Тај страх увек постоји, увек је ту. Идеја да не будем физички способан да снимам филм је Дамоклов мач који виси надамном. Ипак, да вам кажем да тренутно размишљам о адаптацији једне књиге на енглеском, а које – нећу вам рећи. 


Коментари5
6d8d8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Eddi Lee
Veliki umetnik!
Lale
Odlican intervju
ko kuce s lanca...
spanci veruju da je ono sto im je doslo posle frankove smrti-sloboda.i dan dans crkva ima isti uticaj kao i ranije.politicke partije ekstremne desnice nicu kao pecurke(i imaju svakim danom sve vise pristalica).zemlja u kojoj se polovina stanovnika zaove jesus(isus) a druga polovina-marija.zemlja u kojoj je na vlasti socijalisticka partija a kojom upravljaju bankari i ostali kapitalisti...
cak i da se ja slozim...
pitao bih se sta o tome misle milioni potomaka prognanih jevreja,muslimana i ostalih ne-katolika...
Препоручујем 3
I ?
A zašto se ne bi zvali Jesus i Maria?? Dva najlepša imena, kome to smeta?
Препоручујем 2

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља