уторак, 10.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:24

Костићева бела вила „надгледа” моћни Дунав

Из куће коју је др Александар Костић подигао својој супрузи Смиљи део његове личне заоставштине биће пребачен у легат у Грочанској чаршији. – Предмете је уступила Љиљана Михајловић, жена која је две деценије бринула о његовом сину и снаји Вокију и Вери Костић
Аутор: Бранка Васиљевићнедеља, 02.06.2019. у 21:21
Здање је годинама било стециште уметника, али и место где је Смиља Костић лечила децу (Фо­то­гра­фи­је Иван Ми­лу­ти­но­вић)

На Дубочајском брду, којим су пре 17 векова владали Римљани, 1932. године приликом изградње куће др Александар Костић, једaн од оснивача Медицинског факултета открио је темеље прве римске виле рустике у Србији.

Овај научник оснивач Института за хистологију, Ветеринарског и Фармацеутског факултета, вођен руком судбине сасвим случајно је, као добровољац у току Првог светског рата, запазио то место у Гроцкој са кога пуца предиван поглед на „завоје” моћног Дунава. Сачувао га је у мислима и после свих страхота и голготе по Албанији купио га од Гарашанина. На овом Дубочајском брду у Гроцкој сазидао је за себе и своју жену Смиљу белу вилу. Кућа Костића годинама је била стециште уметника, али и место где је Смиља, чувени педијатар, лечила децу.

Др Алек­сан­дар Ко­стић

Сада ће део Александрове заоставштине – две писаће машине на ћирилици и латиници, гранчица смиља коју је на Кајмакчалану убрао за супругу Смиљу, његова биста, прибор за писање, цртежи, слике, фотографије... – бити смештен у Костићевом легату који је 2018. године изложен у Грочанској чаршији.

Те предмете је Вера Костић, супруга чувеног композитора и кулинара Војислава Вокија Костића, сина Александра и Смиље оставила у аманет Љиљани Михајловић, жени која је више о две деценије бринула о свима њима.

Дубочајско брдо препуно је тајни, историје, али и чудних преклапања судбине. На том месту је почетком прошлог миленијума, највероватније око трећег, четвртог века, богати Римљанин за себе и своју породицу подигао имање. Ту су нађени остаци некрополе за раднике, али и богато украшена гробница за његову породицу...

Свега овог не би било да се Александар Костић, као санитетски лекар у Првом светском рату није обрео у Болечу. У тој станици смештеној у старој механи лечио је изнемогле борце. Обилазећи на коњу километре и километре видео је место где је касније подигао кућу.

– Александар је после рата одлучио да изненади своју Смиљу са којом је у комшилуку друговао још од малих ногу а после био у љубави. По завршетку рата и повратка са школовања из Француске, тајно је за њу саградио кућу. Једном је „сасвим случајно” одвео у вожњу бродом. Када су са реке погледали брдо и кућу на њему она је остала затечена призором. Упитала га је: „Знаш ли Ацо чија је оно бела вила?”. Он је из џепа извадио кључ, метнуо у руку и рекао: „Твоја Смиљо.” Тако је отпочео њихов живот у Гроцкој. Живели су у слози 70 година – прича Михајловићева.

Вила у Гроцкој била је уточиште за ово двоје врсних лекара, носилаца ордена Легије части. И Александар и Смиља 1952. године добили су одликовање и били су, уз Марију и Пјера Кирија, једини брачни пар њиме овенчан. Ордење је, нажалост, покрадено у једној од пљачки виле. Када су Костићи педесетих година удаљени са Медицинског факултета, склониште су нашли у овој кући. Смиља је ту бесплатно лечила децу из краја, па се колона запрега и таљига са родитељима који су довозили болесне малишане протезала од виле до пута.

– Александров и Смиљин син Вања убијен је 1942. године као припадник четничког одреда. Његов гроб никада није нађен. А Воки је ваљда под утиском свега тога био противник комунистичке власти. Због свог деловања, односно растурања летака, већ је са 16 година завршио у затвору. У том периоду се разболео и Титов син Миша. Једини лекар који је успео да помогне Миши била је Смиља. Када је Тито једном приликом питао зашто је тужна, јер је Миши боље и нема разлога за бригу, она је рекла да јој је син у затвору. После тога је Тито ургирао, па се Воки нашао на слободи – објашњава Михајловићева.

Од мајке је изгледа Воки наследио борбене гене. Смиљин прадеда био је нико други него Тома Вучић Перишић.

Није само отац Вокија Костића за себе изабрао јаку и способну жену. Учинио је то и Воки. За своју другу половину одабрао је балерину, кореографа, новинарку, рели возача Веру Николајевић.

Соба у којој је брачни пар Костић проводио време

– Вера је била изузетна жена, јаке воље, спремна за све послове. Колика је била њена животна снага најбоље илуструје то што је после пада на сцени и повреде кичме девет година провела у гипсаном кориту. Након изласка из корита она је, веровали или не, постала пробни возач у „Застави”, а потом и рели возач и раме уз раме се тркала с мушкарцима. Била је сјајна, освајала је купове и доносила пехаре. Једно време била је и спортски новинар. Чудо од жене – сведочи Михајловићева.

И Александар и Смиља, а касније Воки и Вера створили су овде мали рај. Место на Дубочајском брегу било је уточиште за уметнике. Овде су свраћали композитори Арам Хачатуријан и Игор Стравински, руске балерине, наши глумци...

Овде се, за време Вериног времена живело у складу с природом.

Скакутале су око куће разне животиње куце, маце, коке... Вера је узгајала и краве.

– Правила је сир кога је редовно, до бомбардовања, куповала Ружица Сокић. Почасно место заузимао је вучјак Лорд, а последње дане Вера је провела уз куче кога је од милоште звала Куца. Једино јој се није испунила жеља да јој се двориштем шета магаре – напомиње Михајловићева.

Вера је преминула у јануару и њен прах биће расут у Врту сећања на Новом гробљу. Неће, нажалост бити сахрањена крај свог супруга Вокија Костића, који као и његов отац и мајка почивају у Алеји заслужних грађана.

Бела вила остаће да сведочи о љубави и животу две генерације Костића.

Врт сећања у винограду

Постоји прича како је уређен паркић испред виле у Дубочају. Вера Костић видела je како неки човек чупа младо дрвеће са плаца у близини Шумареве куће у Гроцкој. Није желела да те младице остави ишчупане, па их је донела и посадила испред куће. Било је ту бреза и Панчићеве оморике, врба, али су временом нестале. Остало је још доста борова који сада као педесетогодишњаци бране кућу од јаких кошава. У паркићу од 87 ари који окружује вилу налази се шумица коју је посадила још Александрова мама Катарина, руже које је неговала Вокијева жена Вера, понека лоза из старог винограда, украсни багремови...

У дну врта су смештени и објекти за сушење меса, млекара, бункер који је још Александар Костић зидао за случај бомбардовања...

У Првом светском рату на овом месту водиле су се рововске борбе. Иста ситуација била је и у јесен 1944. године. У близини куће нађен је немачки шлем и гвоздени крст, а у винограду је погинуло неколико руских војника. За Костиће овај део имања, односно винограда представљао врт сећања.

Легат обновљен после две деценије заборава

Др Александар Костић, оставио је за собом обимно дело, па је своју збирку налаза 1978. године поклонио општини Гроцка. Његов син, Воки Костић, чувени композитор, човек који је компоновао музику за филмове „Врућ ветар”, „Балкански шпијун”, „Бољи живот”... допунио је ову заоставштину 1983. године очевим личним предметима.

После више од две деценије заборава „Легат Александра Костића” је изложен у галерији библиотеке „Илије Гарашанина” и то захваљујући општини Гроцка, надлежном музеју и грочанској установи културе. Аутори поставке су Зорица Атић, кустос и директор Центра за културу Гроцка, Драгана Стојић и др Милош Спасић, кустоси Музеја града Београда и Раде Милић, из Центра за урбани развој.

Нови предмети у легату, према речима Живадинке Аврамовић, председнице општине Гроцка, обогатиће музејски део заоставштине Костића, што ће знатно допринети културној и туристичкој понуди ове општине.


Коментари6
ffa2a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

goran staric
Da samo podsetnik na tužnu sudbinu legata doktora Kostića. Zbog neadekvatnog smeštaja dobar deo legata je od vlage i kiše znatno oštećen. Hvala sadašnjem osoblju kulturnog centra da je legat opet pred nam
Milan matić
Bio sam na relijima na kojima je Vera učestvovala, Takmičila se u muškoj konkurenciji jer u ženskoj nije imala takmaca. Bila je zaista neverovatno energična i prijatna žena.
Београђанин
А шта је са Вокијевим сином, њега нико не спомиње?
Bel-grad
Sve čestitke realizatorima ovog projekta. Hvala što ste učinili pametno i dobro delo za nove generacije, za svoju zemlju i za porodicu Kostić.
Ivana Nataša
Baš je prijatno pročitati kakvih je ljudi među nama bilo, ovakve priče nedostaju

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља