недеља, 25.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:44
ИНТЕРВЈУ: ЕРИК ЛАВЕН, редитељ

Бавим се темама које муче савремене Французе

Публика воли моје филмове, критика не само да их не воли него их „сахрањује”, а то су дирљиве приче из обичног живота
Аутор: Александра Мијалковићпонедељак, 03.06.2019. у 21:00
(Фото: А. Мијалковић)

Заплет филма „Без филтера” (у ствари бољи превод би био „Без задршке”) којим је недавно отворен Фестивал француског филма у Комбанк дворани у Београду под називом „Шта гледамо данас?”, типичан је за ауторски рукопис француског редитеља и сценаристе Ерика Лавена (1966), који је био гост овог фестивала. Преиспитивање пријатељстава, породичних и партнерских односа и сопственог идентитета у промењеним животним околностима, трагање за равнотежом између онога што човек мора и онога што би желео да уради, све то уз велику дозу хумора, љубави и ведрине – то је заједнички именитељ Лавенових филмова који су сви били комерцијални „блокбастери” у Француској.

Зашто вас толико привлачи комедија?

Мислите, осим тога што доноси највећу популарност код француске публике и највише зараде, па од ње могу да издржавам породицу? Да, привлачи ме комедија, и као што кувари кажу да најбоље спремају јела која и сами воле да једу, тако и ја као редитељ и сценариста најбоље снимам филмове какве волим да гледам. Мада, не бих рекао да су моји последњи филмови, као што су „Роштиљ” (2014), „Повратак код мајке” (2016), и „Без филтера” (2019) комедије. Пре је реч о драми коју обрађујем на духовит начин. То су дирљиве приче из обичног живота, има у њима и смеха, али и суза. У првом говорим о замору пријатељства, у другом описујем шта се дешава кад је зрела жена, због губитка посла, принуђена да се врати код мајке, а овај последњи, који је имала прилике да види и београдска публика, инспирисан је истинитим догађајем. Муж једне моје пријатељице доживео је несрећу, она је о томе написала књигу, а онда су људи из њеног најближег окружења почели да се „препознају” у појединим ликовима…

Као теме, дакле, бирате оно што вам је познато, блиско, засновано на стварности?

Својим студентима увек говорим да се држе онога што најбоље познају, али чињеница је да је мој први играни филм „Полтергеј” (2008) био све, само не то. Снимио сам пародију на тада популаран хорор о духовима („Полтергејст”) о кући у чијем подруму је некада био геј клуб који је изгорео у пожару. Хтео сам да необичном темом заинтригирам публику. Ни изузетно популарни комични ситком „Н” (од енглеског Hospital, болница) који сам неколико година радио за француску телевизију, са једним од наших најомиљенијих глумаца Џамелом Дебузом, није баш био из мог „миљеа”. А онда сам се, заиста, окренуо обичним, животним темама које муче савременог Француза.

Да ли су ти проблеми, и начин на који их филмски представљате, прихватљиви и публици из других земаља?

Мање англосаксонској, више оној са романског говорног подручја. Понекад је заиста тешко превести игре речима, нарочито у дијалозима због којих се Французи смеју, а Енглези и Американци остају збуњени. Они, у ствари, не желе да гледају француске комедије, од нас очекују филмове као што су „Парфем” или оне у којима глуми Софи Марсо.

Ваше филмове француска публика воли, али критичари их баш и не хвале?

Не да их не хвале, него су неке „сахранили”! Рецимо „Инкогнито” (2009) који се публици баш допао. Комедија „Заштити и служи” (2010), о двојици трапавих детектива, стекла је међу гледаоцима култни статус – била је приказивана и на телевизији, на Каналу +, а критика је овај филм исекла. Критичар „Паризијена” је за „Полтергеј” чак измислио посебан симбол и дао му не пет, не три, не једну „звездицу”, него црни круг, као нулу. Замало да га пребијем кад сам то прочитао! Судбина је удесила да истог новинара сретнем неколико година касније и од њега чујем да је филм поново гледао, овога пута са својом децом, и да му се у ствари баш допао. Једном је, додуше, „Либерасион” написао позитивну критику, али је почео речима „Да ми је неко рекао да ћу филму Ерика Лавена дати добру оцену…”. Код нас у Француској је ситуација таква да ако нисте припадник неке националне мањине, или имигрант, или геј… онда нећете имати ни симпатије и подршку великих медија и критике. Још мање ако о вама унапред пресуде да правите искључиво популарне комедије.

Чију подршку имате?

Моје породице. Супруге Мариот, двојице синова, а највише моје маме. Она обожава све што радим! Мада, једном се наљутила на мене и није хтела недељу дана са мном да разговара јер се „препознала” у некој сцени филма – користио сам њено име и „њену” мачку. Још једном сам, из забаве, лику у филму дао име и презиме особе која ми је блиска – Жан Мишел Паскје. Ни том пријатељу није баш било забавно…

Као ни пријатељима Беатрис у Вашем последњем филму?

У време друштвених мрежа сви постављају разне слике и приче о себи, али изгледа нико не воли да то неко ради уместо њих. То сам схватио док сам писао сценарио за филм „Без задршке”, у возу од Париза до Марсеља.


Коментари1
3ef46
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Pisac
Kao i kod nas, recimo u literaturi. Ako ne pripadaš nekom klanu, nema nagrade ma koliko ti roman bio dobar.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља