четвртак, 03.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 04.06.2019. у 21:30 Гордана Поповић

Бука и бес књижевности

После пет деценија поново објављена књига црног таласа у српској прози „Бугарска барака” Милисава Савића, обогаћена коментарима и есејистичким прилозима
Потпис Милисав Савић (Фото Т. Јањић)

У мутним и мрачним поратним временима, по Богдану Јунском, клозети су били једина места писане слободне речи. На клозетским зидовима писао је свако шта је хтео. „Тамо нема цензуре”, написао је Милисав Савић у причи „Хроника са клозетских зидова”, објављеној 1969. године у култној књизи црног таласа у српској прози „Бугарска барака”. Ова збирка прича недавно је, после пуних пет деценија, поново објављена, овај пут у издању „Талије” и „Рашке школе”. Ново издање обогаћено је коментарима самог писца после сваке приче, као и есејистичким прилозима за историју и поетику црне прозе у другом делу књиге, па је тако после поменуте „Хронике са клозетских зидова”, Савић написао да га је управо она прославила као храброг писца: „Настала је, види се, после студентских демонстрација у јуну 1968. Шокирала је тадашњу јавност и насловом и садржином”.

После 1968, кажу, ништа није могло бити исто. Године 1969. Нобелову награду добија Семјуел Бекет, а Нинову Бора Ћосић, док се исте године појављују три књиге младих писаца („Лепа Јелена” Мирослава Јосића Вишњића, „Рефуз мртвак” Видосава Стевановића и „Бугарска барака” Милисава Савића) које су одмах именоване као стварносна или црна проза. Била је то узнемирујућа и до тада ненаписана слика стварности, аутентични доказ да литература може и мора да буде „бука и бес”, каже издавач „Бугарске бараке”.

„Вук Крњевић, коме духовитости и цинизма никад није недостајало, почетком седамдесетих година прошлог века изјавио је да се у српској књижевности појавио један талентовани писац који се зове Видосав Јосић Савић. Вукова жаока била је уперена против Видосава, против мене сигурно не, а не верујем ни против Јосића. Та жаока била је врло ефектна, јер Видосав никако није желео да своје име веже уз Јосићево и моје. Ми смо, у најбољем случају, могли бити само његови ученици, али не и равноправна тријада”, пише Милисав Савић у „Малом прилогу за историју и поетику црне прозе”, објављеном у поновљеном издању “Бугарске бараке”, где је евоцирао и успомене на дружење са Видосавом пред његову прву женидбу, а описује и свадбу, да би објаснио да и Стевановићева рана проза нарочито она из „Рефуза мртвака” носи трагове дубоко проживљеног.

А за оног „талентованог писца Видосава Јосића Савића”, Вуку Крњевићу Видосав није остао дужан у својој аутобиографској књизи „Дневник самоће”, каже Савић. „Видосав је, кажу ми, и мене ту и тамо поткачио. Ваљда да се коначно издвоји из оне Вукове синтагме о једном добром писцу који се зове Видосав Јосић Савић. Није ме то много погодило. Једна сенка, Видосав, удара на другу сенку, мене. А ионако ја мислим, као и многи други писци, да је аутобиографска проза нешто у чему се до миле воље лаже! Нећу се љутити ако ми неко каже да сам и ја у овом кратком запису лагуцкао”, пише Савић у поменутом „Прилогу...”.

„Бугарска барака” је „отворила бездане људске туге, сведености на голу егзистенцију, обесмишљености и горчине”, а та деструктивна снага се „као змија склупчала у људско срце, па банула у литературу на директан, опор, а понекад и црнохуморан начин”. То је „последица настојања да се опонира неким врстама високе стилизације”, каже Радивоје Микић. У причи „Пролазе ли возови Ибарском долином” постоји реченица: „На једном зиду слика Председника, прашњава, напрсла стакла”. Не само због ове реченице и „Бугарска барака” је сврстана у прозу „црног таласа” која ће се, као и остали видови „црног” стваралаштва, убрзо наћи на жестоком удару званичне политике.

У нападима на „црну” уметност са политичких говорница и страница режимске штампе политичарима су често помагали и сами ствараоци и критичари, неки с позиција соцреализма, а већина у име модерних поетика, написао је Савић у једном од прилога штампаних у овом поновљеном издању где се нарочито позабавио заговорницима модерних поетика који су тврдили да је црна проза репортерска, крајње миметичка, једнослојна, локална, па да као таква није и не може бити уметност.

У протеклих пола века српска књижевност је прешла занимљив пут да би крај 20. века, по Савићевим речима, припао постмодерној „професорској литератури”. Ипак, почетком овог века, у литературу се враћају поступци и идеје које чине да књижевност поново постаје свесна себе и сопствене моћи.

Коментари9
2c1f8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sreten Bozic -Wongar
Ovo je manjinski deo srpskog stvaralastva od 49% srpskog naroda. Preko 51% tog naroda zivi rasturen po svetu u diaspori. Njihov doprinos je sazet u 78 knjiga koju se izdala Srpska Misao od 1950 - 1978. stampano cirilicom.Knkjige se nalaze u arhivi biblkiotee Mrelbourne Univerziteta. Milisav Savic je imao uvid i ta izdanja tokom njegove posete Melburnu.
Boško TOMAŠEVIĆ
Kišu mnogo toga "fali" a šta mu "fali" objasnio je Nebojša Vasović u svojim dvema knjigama o Kišu. Budući da živim u tzv. "belom svetu" meni ovde (Nemačka, Francuska, Austrija) nedostaje da se imena romanopisaca poput Milisava Savića, Miroslava Josića Višnjića, Vidosava Stevanovića, Radovana Belog Markovića, Mome Dimića i još nekih čija se imena završavaju na "ić" ni malo ne čuju, dok se imena Tišme, Albaharija i, da ne govorimo, Kiša, čuju na sve strane te isti bivaju jedini pretstavnicima srpske proze druge polovine 20. veka. Ni Crnjanski se ovde ne spominje koliko navedena trojka. Molim da se ovo ne shvati da imam išta protiv srpskih pisaca Jevreja. Paul Celan, Žak Derida i brojni drugi pisci jevrejskog porekla su "moji" pisci o kojima i sâm pišem. No, da Evropa zna samo za Kiša, pisca koji nije umeo da piše, i da se uz to većina naših književnih kritičara povodi za "modom Kiš", čini mi se vrlo nepravednim prema ovde navedenim piscima ali i mnogim drugim koje ovde nisam naveo.
Шумадинац
Није проблем, г-дине Томашевићу, обратите се Служби, готово сви "ваши писци", које сте и навели у првом коментару, сарађивали су са њом. А Служба дуго памти адресе и бројеве телефона. И не брукајте се са том причом о Кишу, њега је једино мрзело да измишља причу, али му је стил раван Андрићевом, као и идејни ниво његовог књижевног дела. Он је упозоравао да ћемо, можда, сви једног дана живети у великом светском логору. То је озбиљан и писац и мислилац.
Milorad M.
Sta fali Kisu. Pet- sest njegovih kratkih prica spada u sam vrh jugoslovenske/srpske proze.
Драган
Киш је натегнут и по мало досадан. Не фали му ништа, осим тога.Ето, кад већ питаш.
BOŠKO TOMAŠEVIĆ
Milisav Savić, Miroslav Josić Višnjić, Vidosav Stevanović, eto valjane srpske trojke romanopisaca kojom se srpska književnost mora ponositi. Ovim imenima valja dodati Radovana Belog Markovića, Miodraga Bulatovića, Oskara Daviča, Radomira Konstantinovića, Momu Dimića - i velika priča srpske prozne književnosti druge polovine dvadesetog veka je završena, doduše, donekle (no ne odveć) skraćena, ali vrhunci su tu. Samo bez mutnog Kiša i njegovih prenemaganja.
Danilo Kis
“‎Bejah zauzet čitanjem i pisanjem, kad grunu u moju sobu velik broj tih ljudi naoružanih neznanjem tupim kao batina i mržnjom oštrom poput noža. To ne bejahu moje svile od kojih im se zakrvaviše oči, no moje knjige poređane po policama; svilu smotaše pod ogrtače, a knjige pobacaše na pod i stadoše ih gaziti nogama i cepati ih na moje oči. A knjige te bejahu u kožu povezane i obeležene brojevima i bejahu napisane od učenih ljudi, i u njima bejaše, da su ih hteli čitati, hiljade razloga da me smesta ubiju i bejaše u njima, da su ih hteli čitati, leka i melema za njihovu mržnju. I rekoh im da ih ne cepaju, jer mnoge knjige nisu opasne, opasna je samo jedna; i rekoh im da ih ne cepaju, jer čitanje mnogih knjiga dovodi do mudrosti, a čitanje jedne jedine do neznanja naoružanog mahnitošću i mržnjom.” Za mene ovo nije prenemaganje nego vidovitost: ono o cemu je Kis nekad davno pisao je bilo istina kako u vreme osme ofanzive tako i danas. Ko zeli moze da zabije glavu u pesak, tako je lakse?
B. Pekic
Tako je!
Прикажи још одговора

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља