среда, 23.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58
ИЗ СТАРИХ РИЗНИЦА

Прва сломљена крила српског ваздухопловства

Авијатичар Михаило Петровић је, после обуке у Паризу, први у јулу 1912. добио звање пилота и диплому Међународне ваздухопловне федерације, а погинуо је 1913.
Аутор: Бранко Богдановићсубота, 08.06.2019. у 14:52
Михаило Петровић (1884–1913) (Фото Документација Политике)

Михаило Петровић је рођен у селу Влакча код Крагујевца, 14. јуна 1884. Основну школу је завршио у родном селу, након чега се уписао у Српску краљевску војно-занатлијску школу при Војно-техничком Заводу у Крагујевцу. Завршио је трогодишњи шегртски течај и стекао звање помоћника (калфе) ливачког заната, али на другој години „калфенског” течаја напустио је школу тако да није стекао звање мајстора.

CaptiМихаило Петровић 1906. у Нишу, као поднаредник Моравског пољског артиљеријског пука (Фото Архива Шиме Оштрић и Музеј Југословенског ратног ваздухопловства)on

Краће време је радио у Београду, након чега је, гоњен амбицијама, о свом трошку отпутовао у Санкт Петербург, у нади да ће уписати неку од војних школа. Након неуспеха у Русији, вратио се 1903. у Београд и пријавио на конкурс за Артиљеријску подофицирску школу, коју је завршио 1905. као први у класи. У чин поднаредника је распоређен у Моравски пољски артиљеријски пук у Нишу.

До 1911. је службовао у Шумадијском артиљеријском пуку „Танаско Рајић” у Крагујевцу и Дунавском пуку у Београду (у касарни у Немањиној бр. 20), а у наредника је унапређен 1910.

У то време, у Србији је почело озбиљно да се разматра питање формирања ваздухопловства и набавке авиона. На конкурсу за авијатичаре расписаном 22. фебруара 1912. одабрано је шест кандидата за пилотску обуку, међу којима се нашао и наредник Михаило Петровић. О овој одлуци писала је и београдска „Политика”: „На последњој министарској седници влада је претресала питање о увођењу авијатике у (српској) војсци. Изгледа да ће влада одредити потребан кредит за набавку аероплана. Исто тако, биће послано у Француску 10 официра свију родова оружја, да тамо изучавају војно ваздухопловство.”

Поручници Милош Илић и Живојин Станковић и наредник Миодраг Томић у пилотској школи у Етампу, 1912.

Одабрани питомци су 20. априла кренули за Париз. Обука је започета 1. маја у Етампу, у цивилној пилотској школи конструктора Анри Фармана и Блериоа. Петровић је 22. и 23. јула положио испите и месец дана пре осталих српских питомаца добио звање пилота. Петровићева пилотска диплома Међународне ваздухопловне федерације носила је број 979, а српска – број један. Остали пилоти су курс завршили до краја септембра и добили дипломе француског Аеро-клуба.

Авион Михаила Петровића – Фарман ХФ-20 (Реконструкција Огњан Петровић)

Полазници курса требало је да прођу и обуку у лету на висинама преко 1.000 метара. Но, у Србији је 30. септембра 1912. објављена општа мобилизација као увод у Први балкански рат. Влада је тек у том тренутку одлучила да у Француској набави авионе. Министарски савет је 11. октобра 1912. одобрио потребна средства, а тројица питомаца из Етампа су ушла у комисију за одабир апарата. Петровић се с поднаредницима Миодрагом Томићем и Војиславом Новичићем вратио у земљу, где је распоређен у Ваздухопловну команду, формирану 25. децембра 1912. Након приспећа наручених авиона, ескадра је размештена на аеродрому у селу Трупале код Ниша.

Мајор Миодраг Томић (1888–1962), саборац Михаила Петровића од Етампа до Бабалуша. Београд, 1928. „Илустровани лист” 1928.

Трагедија изнад Скадра

У циљу заједничких операција српске и црногорске војске код Скадра, у фебруару 1913. је формиран Приморски аероплански одред, у чији састав су, између осталих, деташирани и пилоти Петровић и Томић. Одред је 22. фебруара 1913. у Солуну укрцан на трговачки брод Гике Кулураса „Марика”, а шест дана касније је искрцан у Медови и транспортован у скадарски округ, у село Барбалуши комуне Бушат. Писта и хангари су припремљени до 18. марта, а сутрадан су проверени авионски мотори. Коначно, 20. марта се приступило првим пробним летовима. Петровић је, као трећи, полетео на биплану Анри Фарман ХФ-20. Пилот је направио круг изнад села Меглуши и Бушати, на висини од око 1.500 метара. На прилазу аеродрому, угасио је мотор и почео с припремама за слетање. Међутим, у том тренутку авион је погодила снажна ваздушна струја, нагло га успорила и преврнула. Петровић је избачен из Фармана на висини од око 900 метара и пао код села Бабе. Сат на руци погинулог пилота зауставио се у 9.45 часова.

Наредник Михаило Петровић је сахрањен 21. марта 1913. код католичке Цркве Узнесења Пресвете Богородице у селу Барбалуши. Изнад хумке је постављен крст с натписом: „Михаило Петровић, село Влакча, срез Пожешки, округ Ужице. Слава му!”

Две године након погибије, 17. априла 1914, Црна Гора је, у знак поштовања и захвалности, Петровићево тело пренела из Бабалушија у Цетиње. Целим путем од Скадра до Цетиња народ је одавао почаст српском пилоту. Становништво Ријеке Црнојевића, са свештенством на челу, изашло је у сусрет тужном спроводу, а улице Цетиња биле су препуне људи жељних да се опросте од хероја. Краљ Никола Петровић је из двора сишао на улицу да би се поклонио телу и положио венац на ковчег. На гробљу код Влашке цркве, где је сутрадан Петровић и сахрањен, председник општине Цетиње је одржао беседу првом палом српском пилоту.

Потпуковник Миодраг Томић с пилотима 6. ваздухопловног пука на земунском аеродрому „Београд” око 1930. године
(Фото Документација Политике)

Почаст на испраћају

Скоро две деценије касније, залагањем Михаиловог брата, артиљеријског потпуковника Живана Петровића, посмртни остаци су пренети из Цетиња у Београд. Свечана сахрана одржана је 1. октобра 1931. на Новом гробљу. Церемонији су присуствовали брат, мајка, сви официри Шестог ваздухопловног пука, земунског аеродрома и београдског гарнизона, чланови Аеро-клуба Краљевине Југославије „Наша крила”, пилоти ветерани и поштоваоци првог српског пилота. Говор над раком одржао је Петровићев саборац из Приморског аеропланског одреда, сада потпуковник, управник Аеродрома „Београд” и командант Шестог ваздухопловног пука потпуковник Миодраг Томић. Током церемоније, изнад гробља је у знак почасти кружила ловачка ескадрила.

Успомена на прву жртву српског војног ваздухопловства и многе личне ствари сачуване су до данас првенствено захваљујући брату Живану Петровићу, али и ентузијазму појединаца, попут господина Шиме Оштрића.


Коментари1
7643d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sotir Gardačić
Petrović i Tomić su legende svetske avijacije jer da nije bilo njih ljudi bi leteli samo u balonima!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља