четвртак, 18.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Од гласног бунта до свете тишине

Павле Рак, добитник награде „Милош Н. Ђурић” за превод поезије, говори о свом дисидентству у Паризу и искушеничком боравку у Хиландару и односу према преводилаштву
Аутор: Мирјана Сретеновићнедеља, 09.06.2019. у 14:06
Павле Рак (Фото Приватна архива)

Тишина у делу песника појављује се као тајна бића. Када слушамо моменат до којег нас је довело ћутање постављамо дистанцу између себе и сазнања. Без те дистанце човек живи у самодовољном свету. О томе говори преводилац Павле Рак, добитник награде „Милош Н. Ђурић” за превод са словеначког збирке песама „Тишина и друге песме” Бранета Сенегачника, у издању Трећег трга.

‒ Римована поезија данас се сматра анахроном. Ја мислим да је веома жива. Поезију дефинише мелодијска организованост. Данас у поезији читамо прозу. Правио сам експеримент и неримовану поезију исписивао линеарно као прозу и она ништа није губила. Ако ништа не губи, онда може и тако да се пише. А ствар није само у форми, веза поезије са мелодијом изазива да нешто устрепери у човеку. Она изазива сузе, ако се чита на распев. А ако је рима ради риме „тата-рата-та”, ту ништа не осећате ‒ каже Павле Рак, по образовању филозоф који је превео 30 књига из области културе и религије, а за Хиландарску едицију преводи са руског, француског и енглеског.

За признање „Милош Н. Ђурић” наводи да се погрешно назива наградом, пошто нема новчаног износа.

– Не жалим се због пара, ту видимо однос наше културе према преводилаштву. У Словенији, где живим, постоје резиденцијални боравци за преводиоце – истиче.

Павле Рак је осамдесетих година прошлог века живео у Паризу, врло интензивно и дисидентски. Са супругом Татјаном Горичевом и данас познатим кустосом Борисом Гројсом уређивао је часопис „Беседа” о темама забрањиваним у Русији, који је шверцован за Русију. Горичева је протерана из тадашњег СССР-а као оснивач женског покрета „Марија”.

‒ У СССР-у је лична иницијатива била незамислива уколико није политички аминована. Мушкарци су угњетавани да не би правили иницијативу у свом предузећу, тако да је идеолошка стега од њих направила безвољне људе који су и у приватном животу постали неодговорни. Жене су се побуниле против друштва које своје индивидуе чини неспособним, због чега им је живот постао веома тежак ‒ каже Рак.

Он је био „официр за везу” јер је једини могао да путује у Русију. Пошао је у Петербург код песника Виктора Кривуљина.

‒ Плашио сам се да ме прате и нисам хтео да узмем такси. На траженој адреси човек ми каже: „Погрешили сте. Тражите Кривуљина?” Мислио сам да је клопка. А постојале су две исте адресе и сви су овде тражили Кривуљина. На праву адресу стигао сам око 23 сата и почели су да пристижу дисиденти. Они нису писали о политици већ о уметности ‒ прича Павле Рак.

Њихове песме у званичној култури нису могле да прођу. Били су против соцреалистичког канона и певали су о руској традицији на начин на који је они доживљавају. Хтели су да створе друкчији свет.

‒ Кривуљин у једној песми помиње песника Тјутчева из 19. века: „Питаћу Тјутчева у какво море тера совјетски календар. Ако је време божја твар, зашто сузе испуштам?” У том кругу су Бродски и Јелена Шварц. Њене „Стихове монахиње Лавиније” из Њујорка шверцовали смо у Русију. Кад је у реформисаном СССР-у као самиздат изашла њена књига, 30.000 примерака је плануло за десет дана. На њену песму под псеудонимом неко је написао пародију под истим псеудонимом. Обратила се суду части јер се мешају моменти псеудонима. Поводом тога је на свом рођендану ишчупала шаку власи из Кривуљинове браде након кратке свађе. Били су велики ривали и пријатељи. Цела атмосфера те друге културе одисала је нечим предивним ‒ каже Павле Рак, додајући да се у Русији десила промена 1988, друштво се формално отворило, али је солидарност међу дисидентима нестала.

Рак се окренуо неким другим темама и запутио ка Хиландару. Веровао је да тамо живе чудаци, а наишао је, каже, на осмехнуте душе, веома савремене. Наглашава да Света Гора није само место благодети, већ и искушења. Број људи који дођу с жељом да буду монаси, додаје, скоро је иста броју оних који се врате. И сам је био искушеник у Хиландару и није остао.

– Не зна свако шта значи монашки живот, то је доста сложена ствар... Био сам фасциниран природом и људима који су, зато што су тамо, постали предивни. Смисао је утишати страсти, а то се преведе и на дословно утишавање. Ако човек сагледа да брбља, говору може да претпостави ћутање. Док причам мислим да нешто знам, док ћутим себе преиспитујем. Ћутање је кључ светогорског живота.

Примећује да је много тога у савременом животу што нам није потребно а што нам је наметнуто попут статусних симбола.

– Треба разлучити шта значи бити аутохтона личност, а где смо робови у које је ушла страст. Аскеза изгледа као непотребно одрицање, а заправо је ослобођење од ропства. Повлачи Бог некад од људи своју благодат, сувише је нападно не желе, а не може им се давати силом.

Примећује да није циљ да доживимо чудо, већ да нас оно промени.

‒ Један монах је причао о човеку који је живео 93 године и био је добар према околини. То је чудо, рекао је, на шта му је други човек одговорио да је чудо што у Русији има 2.000 мироточивих папирних икона. Ако је толико чуда, шта се набоље променило у Русији, питао је монах. Не видимо чуда пред нама, а кад папир точи сузе, ако само зинемо и не схватимо смисао, чему све то. У хришћанству се каже: Тражите царство небеско, а све остало ће вам се додати. А немој тражити да ти кћерка положи испит.

Рак помиње и чудо атоског манастира чији се ктитор молио да му се укаже неки знак ком светитељу да га посвете.

‒ На плочи спремној за сликање појавила се старинска икона Св. Ђорђа. Владика је пришао да провери није ли ипак икона насликана тих дана. И неверни владика гура прст у образ светитеља и не може да одвоји прст од иконе. Ено је и данас јагодица одсеченог прста на лицу светитељевом. А у то време у манастиру у Кападокији осванула је празна бела даска старе иконе. Светац се у сну јавио игуману рекавши да одлази међу монахе који ће му посветити своје молитве ‒ навео је Рак у књизи „Приближавање Атосу”.

Помиње и да је међу најлепшим светогорским путевима свакако онај азурни, водени пут. – Најчешћи гости обале су три делфина. Заједно израњају из мора, описујући три лука као три полуореола над главама невидљивих светитеља. Увек их је троје, рекао је, значајно ме погледавши, један становник полуострва на којем не престају, ни дању ни ноћу, молитве Светој Тројици.


Коментари1
d2619
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa
Preporucio bih gospodinu Pavlu da na Srpski prevede dela Ane Nerkagi, poznate pisateljke Neneckih naroda severa Sibira. Za jos neke preporuke, molim da mi se obrati po emailu navedenom uz moj pseudonim.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља