среда, 20.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:00

Симон Вејл о укидању политичких партија

За ову ауторку партије су механизам због којих ниједан дух не посвећује пажњу добру, правди и истини
Аутор: Марина Вулићевићсреда, 12.06.2019. у 17:23
Симон Вејл (Фото Википедија)

Када филозофски, мистички и акскетски дух, какав је била Симон Вејл, промишља јавни и политички живот свога доба, а то је било тешко време Другог светског рата, закључци су далекосежни и бескомпромисни.

Нема лакшег пута у њеним текстовима „Личност и свето”, „Боримо ли се за правду” и „О укидању политичких партија”, у књизи названој управо по овом последњем есеју (у издању „Службеног гласника”), а постоје само разлози истине и гласови чистоте у сваком човеку: „Зашто ми се наноси зло?”. Ове текстове, из последње фазе ауторкиног живота, читамо у преводу Небојше Здравковића, уз уредничку пажњу Јовице Аћина.

Симон Вејл (1909–1943) била је једна од првих жена која је завршила најугледнију школу за филозофију у Француској – Екол нормал суперијер, заједно са Симон де Бовоар. Била је учесница Шпанског грађанског рата, припадница француског Покрета отпорa. Солидарисала се са обесправљеним радницима, са рањеницима у рату. Мало је јела, осећајући патњу оних који гладују, избегавала је сваку удобност. Била је Јеврејка, али је после једног мистичког искуства прешла у католицизам. После уласка Немаца у Париз, са породицом је избегла у Марсеј, а затим у САД, да би од туберкулозе преминула у Лондону 1943. године. Њен кратки живот био је оличен у емпатији и непрестаном раду. Читала је и преводила Хомера, Хераклита, Есхила, Софокла, дивила се Платону, учила је санскрит, писала је о религији, о проблемима друштва у рату и миру.

За Симон Вејл партије су механизам због којих ниједан дух не посвећује пажњу добру, правди и истини.

Поставља питања о томе зашто постојање политичких партија сматрамо неопходним, који су њихови разлози, да ли су добро средство у постизању демократије.

Будући да је циљ неке политичке партије нејасан, а њена егзистенција јесте опипљива, Симон Вејл закључује да је неизбежно да партија сама себи постане тај циљ. Вејл развија ову тезу тврдњом да се једна политичка партија, одсуством мисли, налази у „непрестаном стању немоћи, која увек доприноси недовољности власти којом располаже”. Она истиче да је суштинска тенденција партија тоталитарна, не само у оквиру једне државе или нације, већ у односу на читаво човечанство. Пример је имала пред очима – националсоцијалисте.

„Партије су организације јавно и званично конституисане на такав начин да у душама убијају смисао истине и правде. Колективни притисак се на ширу публику врши пропагандом. Признати циљ пропаганде јесте да убеди, а не да комуницира под светлошћу. Хитлер је веома добро увидео да је пропаганда увек покушај потчињавања духова. Све партије врше пропаганду. Она која то не би радила, нестала би зато што би друге партије наставиле тиме да се баве. Све партије признају да врше пропаганду. Колико год да су лажљиве, међутим, ниједна неће тврдити да ради на образовању јавности и формирању суда васколиког народа”, писала је Симон Вејл. По њеном мишљењу, постоји само једна истина, и њу ћемо промишљати „не зато што смо Французи, католици или социјалисти, већ зато што нас неодољива светлост присиљава да мислимо тако, а не другачије”. Следствено томе, човек који је припадник неке политичке партије, и који прихвата ту нужност да би учествовао у јавним пословима, налази себе у лажи, јер није изабрао верност сопственој унутрашњој светлости и бива кажњен унутрашњом тамом. Оваква врста нужности по мишљењу Симон Вејл представља по себи зло, због чега треба укинути политичке партије.

Симон Вејл је у своје време уочила једну за нас актуелну околност, а то је да установе које регулишу јавни живот у некој земљи увек утичу на свеукупност мишљења „јер је такав престиж моћи”. Затим се у било којем подручју заузима став „за” или „против” неког мњења, што је „тачна транспозиција партијског духа”, да би људи који демократски признају најразличитија мњења сасвим изгубили смисао за истинито и лажно.


Коментари1
a9046
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dobitnik tranzicije
demokratija je prevara za neinteligentni povodljivi plebs a političke partije su interesna udruženja koja ostvaruju namere svoje vrhuške ili nekoga ko stoji iznad njih. Plebsu je objašnjeno da ne postoji ništa bolje i savršenije od demokratije, pa je on pristao da bude pasivni objekat.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља