недеља, 17.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:13
ПОГЛЕДИ

Култура сећања и заборава

Аутор: Владимир Вулетићуторак, 18.06.2019. у 18:00

На недавно одржаној конференцији о односима Срба и Хрвата у историјској перспективи једна од теза је била да је за успостављање бољих односа неопходно заборављање (митске) прошлости. Како је нагласио један од учесника свакодневно подсећање на домовински рат (у коме је централна тема сукоб Срба и Хрвата) не дозвољава одмицање од прошлости и отежава њено превладавање.

Ово није први пут да се у контексту разговора о односима међу балканским народима указује на својеврсни вишак историје. Тема превазилажења прошлости и окретања будућности била је централна и током недавне посете високог америчког званичника Србији. Медији су пренели да је главна порука те посете „да је оно што ће бити важније од онога што је било”.

Могу ли се у том светлу читати и напори ЕУ да се зарад заједничке будућности промени начин сагледавања и обележавања догађаја из прошлости? Да ли непозивање руског председника на дан обележавања годишњице искрцавања у Нормандији, о чему је у Србији недавно било много речи, представља ревизију историје или је реч о покушају да се у светлу нових савезништава и централне улоге коју у ЕУ имају Немачка и Француска на другачији начин обележи један историјски догађај? Да ли је распоред седења на церемонији обележавања завршетка Првог светског рата крајем прошле године у Паризу протоколарна грешка, покушај ревизије историје или својеврсна пројекција будућности?

Нема сумње да ниједан распоред седења не може да поништи улогу ни допринос Краљевине Србије у победи савезника у Првом светском рату, као ни чињеницу да су Стаљинградска и на њу наслоњена Битка код Курска у војном погледу преломне тачке Другог светског рата. Те историјске чињенице, међутим, припадају историјским архивама. Већина у Србији се тешко мири са чињеницом да је крајем прошлог века проћердано наследство дедова и очева из два светска рата. Мада се не може довести у питање, веродостојност тих тапија данас нема употребну вредности.

То, наравно, не значи да догађаје из прошлости треба заборавити. Напротив, без сећања нема индивидуалног, а ни колективног идентитета. Међутим, за разлику од заборава, сећање није једнодимензионална категорија. Заборав, као у песми, брише све. Сећање је селективно. Оно се негује и обрађује, односно култивише, па се зато и говори о култури сећања. Култивисање подразумева и својеврсну хибридизацију, односно уметање и додавање онога што недостаје. То је неопходно јер се сећање базира на памћењу, али није исто што и памћење. У памћењу, из различитих разлога, постоје „рупе” које сећање надомешта. Разлика између памћења и сећања је слична разлици између дневника и мемоара.

На сећању се гради традиција. Оно је прича и мит, односно измишљена и измаштана приповест о прошлости пре него документ о њој. Сећање буди носталгију, а носталгија више говори о нашем односу према садашњости и будућности него према прошлости. Када је садашњост тешка, а перспектива непрозирна, тада се јавља носталгија као емоцијама проткано сећање на стара добра времена.

Перспектива земаља Балкана је улазак у Европску унију. Када се из различитих разлога та перспектива помути логично је да се буде сећања и митови. Када се из Брисела народима Балкана поручује да морају да превладају прошлост ако желе европску перспективу не узима се у обзир да су прошлост и будућност у узајамном односу. Не схвата се, другим речима, да је једини начин да балкански народи превладају прошлост пружање јасне перспективе европске будућности.

Погрешна је претпоставка да је превлaдавање прошлости могуће пуким удубљивањем и суочавањем са њом. Ни европски народи никада не би превладали прошлост да нису имали јасну перспективу економског развоја и уједињења. Поруке да балкански народи могу очекивати европску будућност само ако превазиђу прошлост и реше своје конфликте само су алиби за неспремност Брисела да им понуди сигурну европску перспективу. Без те перспективе, међутим, мале су шансе да ће наслеђе прошлости икада бити превазиђено.

Флоскуле о превладавању прошлости без јасне везе са перспективом будућности само дубље гурају народе Балкана у глиб међусобног неразумевања. Чини се да је једини начин да се тај ток преокрене примање читавог региона у ЕУ без много одлагања. Уколико не буде имала снаге да европеизује Балкан, биће то јасан сигнал да ЕУ неће имати снаге ни да се одупре балканизацији Европе.

Професор на Филозофском факултету у Београду

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари5
22de8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sladjana
Nas u svjetu dozivljavaju kao ratne zlocince,a za Prvi svetski rat ti isti ,a to je vecina kazu da smo ga izazvali.Ni mi sami sebe ne podnosimo najbolje jer se razlikujemo po sistemu vrednosti,koji je u dubokoj krizi.Neki puse,piju,diluju,kupuju diplome,vrse mobing,peru pare,smrcu i ti isti ok prolaze.Tako da je zaista tesko voleti danas to sto predstavlja ovu drzavu.EU ima svoje interese i tu region nije uvjek primat,mi kao novorodjence,uvjek nam treba neko za prohodat.Kako sami sebi pomoc?
Dragan Pik-lon
To vazi za Narode Balkana a nije vazilo za Hrvatsku i Sloveniju.Cudni su putevi u EU-ju.Neko moze sve da izbrise i cak sta vise drugog okrivi dok mi moramo da korigujemo secanje.Gospoda istoricari bi prvo trebali traziti od NDH2.ukidanje proslave ''Oluje'' pre nego sto udjemo u neku ozbiljniju rasparavu o zajednickoj buducnosti...!!!
Decak
Odlican clanak, pozdrav autoru ! Dodao bih da smo brisanje memorije, koje su u cilju pomirenja komunisti nametnuli u periodu 1945 - 1990, vrlo skupo platili.
EvGenije
Не слажем се са аутором "да је крајем прошлог века проћердано наследство дедова и очева из два светска рата". Наследство наших дедова из Великог рата је проћердао Краљ Алксадар стварајући Југославију; народ за то није питао. Тиме није проћердано само наследство из тог рата већ и 70 година након тог рата. Што се тиче наследства очева из Другог св. рата, оно није јединствено јер ни "очеви" у том рату нису били јединствени па је ћердао ко је шта имао. Ипак, корен српске несреће је Југославија.
Петар,Загреб.
Прво питање у односима два народа је питање шта је опасније. Заборављање прошлости или брисање прошлости. Друго питање је да се разјасни тко заборавља,а тко брише и измишља прошлост. Тема које се није дотакнуо г.Вулетић,а о којој би могло бити занимљивих коментара.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /
Колумнисти
Колумнисти
Колумнисти

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља