петак, 22.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:59
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Кад навру сузе у пустињској оази

Некад ме баш стегне. Сећам се дана када су ми ујутру лиле сузе саме од себе, а и тренутка када сам престала да мислим о кући.- Шеике никада нећете срести на улици. Тешко ћете видети и човека на улици. Они који имају возе се у свом „нисан петролу” а они који немају чуче уплашено испред својих барака.
Аутор: Милица Дидићпетак, 14.06.2019. у 12:24
Ал Аин - град у срцу пустиње (Фото Википедија)

За Ал Аин сам чула када сам у својој „job offer”, пословној понуди, на дну прочитала: Ал Аин, Абу Даби, УАЕ. 

Ал Аин је оаза Арапских Емирата, зелени град, град башти и паркова, град традиције и историје. Ипак, уколико сте одрасли у Србији или некој земљи са бујном вегетацијом, можда вам то зеленило нећи бити први утисак о граду. Ја сам прво видела непрегледне пустиње, песак који се котрља по улици и атмосферу боје прашине.

Четврти град по величини у Уједињеним Арапским Емиратима налази се на граници према Оману, кога буквално гледам преко жице, као и два гранична прелаза на путу до посла, у близини моје куће.

Кад сам за великим стакленим трпезаријским столом у дневној соби читала о Ал Аину и спремала се на пут, тата ме питао: „Па, хоћеш да идеш”?

„Наравно, одговорила сам искрено. Вероватно због тога што сам широм света послала више од шест стотина апликација за посао. 

Пут кроз пустињу до Ал Аина (Фото Пиксабеј)

Кад улазите у град, улице су украшене растињем с обе стране. Доминантна боја је она која је нама позната крајем новембра или у децембру. Није тачно да је стално топло. У ентеријерима је хладно јер су климе подешене на најнижу температуру. Буде дана кад ти треба јакна, капут, а некад и чизме.

Ово је родно место шеика Бин Зајед Султана, оца нације. Овде је џамија са највећом куполом на свету, мада је и даље у изградњи. У близини је и једина планина у Емиратима, џабел Хафид. Зовемо је брдо и са њега се пружа заиста леп поглед на град. Место је мирно, не плачу деца, не јуре дадиље. Не чујем чудне акценте. Нико не покушава да са мном прича руски. Зелено и боје песка. 

Ово је место у које одете да будете потпуни странац, тамо где је баш све другачије и где се никада нећете уклопити потпуно. Место за које на интернету тражите потврду да постоји и где нема ресторана са вашом кухињом.

Али, нас и овде има. Засигурно знам да у Ал Аину живи четворо људи из Србије. До скоро нас је било петоро, али се мој момак (ако неко пита из Емирата, реците вереник), одселио за Дубаи. Јер, сви смо кренули у центар нечега.  У Ал Аину живи 760 000 становника, углавном домаћег живља али има и Индијаца, Пакистанаца, Филипинаца и оних који су дошли из Бангладеша.

Болница у Ал Аину (Фото Википедија)

Нема зграда већих од четири спрата, улице су широке а доминира арапска архитектура, са украшеним фасадама и живописним бојама. На објектима доминирају вертикалне декорације. Постоје и луксузне виле које имају терасе које служе само као обликована декорација.

Осим паркова, у граду постоји доста палата краљевске породице, односно шеика. Али, шеике никада нећете видети на улици.

Заправо јако је тешко видети човека на улици. Они који имају, они се возе у свом „нисан петролу” а они који немају чуче уплашено испред својих барака. 

У престоници шеика и његове породице, граду са највише становника из краљевског сталежа, највише има и послуге, чистача, јефтине радне снаге, необразованих мушкараца и жена узвезених као физичка снага. Ал Аин је град са највише палата али и град са највише барака, запуштених и напуштених просторија које служе за смештај помоћног особља и остале радне снаге. 

Џамија има на свакој раскрсници. Око моје куће се налазе три удаљене свега 50 метара ваздушном линијом. У почетку ми је било чудно али сам се навикла. Кад чујем јутарњу молитву знам да имај још сат времена сна. А углавном је не чујем. 

На интернету не постоји информација да вас припреме да не доживите културни шок у месту у које сте пошли. Колико ће вам времена требати да га прихватите? Да ли ће оно прихватити вас? Колико треба чулима да се изоштре за нова а отупе на стара искуства?

Највећа џамија у УАЕ (Фото Википедија)

Да вам хумус и мутабел уђу у редовну исхрану. Да после ускршњег поста одете на кунафу. Да не реагујете на абаје. Да вам се баш припије арапска кафа са арапским зачином. Да знате да одаберете прави ананас, чупајући му врхове листова. Авокадо, манго. Да разликујете филипински ресторан. Да прихватите да су јабуке скупе, а да вам урме падају баш испред капије, и да ипак купујете јабуке.

Некад ме баш стегне. Сећам се дана када су ми ујутру лиле сузе саме од себе, а и тренутка када сам престала да мислим о кући. Било је то једном у мају. Исекла ме је помисао да се радујем другим стварима, а не одласку кући. И за то је требало времена. 

Посебно ме стегне око Божића. Хтела бих да искочим из коже, а онда стримујем РТС и слушам „Накси” радио. А онда ме стегне још више. Угасим све. Направим неки грч на лицу, као од горчине, као од поноса, па пустим нешто што нема језик ни слова. Да се не удаљим од вас. Да се не приближим другима. Па осетим љутњу. Не знам где бих.

Цвеће у срцу пустиње (Фото Пиксабеј)

Али ме за Божић пусти. Прославим како могу, и частим које видим, таман да ме питају шта то славим. Онда прође Божић, или неки други важан дан, па наставим да живим као да те буре никада није ни било. Потпуно слободно и нормално. Или сам само утрнула од умора и набоја емоција. 

Ал Аин је један прелепи арапски град, који морате видети ако сте у могућности, и који свакако нећете искусити ако овде не живите неко време. Бранчеви овде нису луксузни и забавни као у Дубаију. Нема високих, застакљених облакодера. Али ни цели Емирати никада нису били лепши него оне недеље када су ме први пут посетили родитељи. 

Град је бујао у свом зеленилу, и пуштао благо прашину из својих пустиња да се котрља преко улица. Небо је било плаво и сиво. Имали смо чак и кишу. Улице су биле мирне као и иначе али светлије и шире. И радно време је било као студентски сати на последњем предавању до одласка кући на ручак. Кућа ми је мирисала на кућу. 

Неко ће ме питати зашто? Откуд знам, осим за оне који су отишли да траже здравље или спасу живот. Ко може знати зашто?

 

Милица Дидић, Ал Аин, Уједињени Арапски Емирати 

 

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 


Коментари17
c85af
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

стиче се утисак
Да је аутор јако млад и да никада раније није живео у иностранству. Стога и оволике импресије. Више мање, арапски свет је свуда исти. Без обзира да ли је реч о Мароку, Кувајту или Занзибару. Свакако, лепо је што је сународницима у Србији успела да приближи тај страни свет. Само напред.
wera
lepo
изговор језика
Лепо написано. Заинтересовала су ме запажања о архитектури, волео бих да прочитам још о томе. И како је возити тим широким улицама, о саобраћајним прописима, преласку улице, куповини, поверењу и поштењу, небу и цвећу око кућа. Како је живети у граду без реке (никада то не бих себи учинио), језера, мора ... ако их стварно нема. Чега се играју деца. Како се млади воле. Како изгледа забрањена љубав, има ли је на послу, комшилуку ... Биоскоп, позориште, кафана, телевизијски програми -како изгледају?
Бранислав Станојловић
Мени сигурно би. Нема крменадли.
Antonije
Izgleda da ni nostalgija nije ono sto je nekad bila. Sve se menja pa tako i nostalgija.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља