недеља, 18.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:58

Убија ли интернет креативност пијаниста

Технички перфекционизам извођења, као последица савремених технологија и жеље за успехом на конкурсима, може одвратити уметника од ризика и експеримента
Аутор: Владимир Вукасовићпонедељак, 17.06.2019. у 20:00
Исидора Јовановић на концерту на Флориди (Фото лична архива)

Мада дуго ишчекивани, последњи, повратнички концерти Ива Погорелића у Београду нису прошли без оспоравања његовог новог стила, али то није избрисало сећање на тренутак када је једна нација пред распадом била поносна на наступ тада младог пијанисте на међународном Шопеновом такмичењу у Варшави 1980. године. У Погорелићевој смелој интерпретацији на том чувеном конкурсу био је препознаван узор не само вршњацима него и потенцијални нови путоказ за старије уметнике, па свакако и за генерације које ће доћи.

Данас, контрасти између обећања које је ту заискрило – вере да таква надметања уздижу таленте који ће регенерисати наша схватања класика – и стварности која је уследила послужили су једној младој српској пијанисткињи као полазиште за истраживање о бројним шкакљивим питањима. Неуспех младих уметника за клавиром да преобразе начин на који доживљавамо дела легендарних композитора навео је Исидору Јовановић на теоријски рад који баца сенку на утицај и музичких конкурса и интернета на савремене пијанистичке интерпретације. Унеколико би се могло рећи да се Јовановићева прихватила задатка да преиспита то да ли закони који важе за демократско друштво – да су доступност информација и отворена, непрекидна конкуренција најпогоднији услови за иновације и напредак – могу бити благотворни и за развој клавирских вештина или, напротив, уметницима могу и да одмажу.

„Током школовања сам често заобилазила већа Шопенова дела јер сам сматрала да ми не леже иако сам одувек бескрајно уживала слушајући их. Пре неколико година прекинула сам тај циклус и у свој репертоар унела једно велико Шопеново дело – Полонезу-фантазију оп. 61. У процесу обликовања своје интерпретације слушала сам најразличитије снимке тог дела не бих ли закључила шта то чини убедљиво извођење Шопенове музике. Схватила сам да нам, и у случају других дела романтичарског стила, најзанимљивија и најразноврснија извођења долазе са снимака такозване старе школе пијанизма. Уочила сам да се и у савременим извођењима која теже том стилу назире нешто неубедљиво, маниризам који није подупрт знањем и разумевањем”, присећа се Јовановићева мисли које су овој пијанисткињи постале окосница за докторски рад који припрема на Државном универзитету Аризоне где и ради као асистент.

За квалитет данашњих интерпретација класика кривица се може тражити у разним факторима. Могућности нотног текста, упркос повремено великим разликама у њиховим издањима, нису се промениле у односу на доба старе пијанистичке школе, напомиње Јовановићева. Погрешно тумачење приступа те школе у савременом образовном систему или извођачки трендови који искривљују ту заоставштину – и то су, закључила је она, прешироке категорије које би се могле рашчлањивати унедоглед. Барем део одговора на своје дилеме нашла је у нечему другом.

„Свирање Погорелића на Шопеновом конкурсу изузетак је од правила да стремљење перфекционизму на интернационалним такмичењима често спречава пијанисте да ризикују оригиналношћу и експериментом, што резултира униформисаним свирањем. Дигитална технологија је ствари учинила још горим јер, мада већ деценијама извођачима заводљиво обећава савршенство звука и врхунску виртуозност, интернет нас је, својом отвореношћу, презаситио интерпретацијама које су неретко сумњивог квалитета. Крајња последица тог привидног обиља, те лаке доступности, дошла је у виду изједначавања савремених тумачења старих мајстора. Извођења су изузетно прецизна, али и сразмерно незанимљива. Тој деперсонализацији, уз све ове остале замке данашњег друштва, допринела је и популаризација уметника уместо уметности”, каже Јовановићева.

У тој поплави технички перфектног маниризма, избледео је елемент интимности карактеристичан за извођаче старе школе. Али, додаје Јовановићева, поента не сме бити у осуђивању савременог друштва. На новој генерацији пијаниста је, оцењује она, да нађе начин за обликовање интерпретација које ће бити и подупрте теоријским знањем и способне да публику дотакну искреношћу.


Коментари4
c3084
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Umetnost uopšte a pre svega muzika je u svojoj suštini komunikacija ( neverbalna) u ovom slučaju ali to je interakcija kompozitor-izvođač-publika u toj inerakciji stvara se doživljaj ekspresija ili impresija.Umetnost nije i nemože biti virtuelna kontakt sa muzikom mora biti živ da bi bio autentičan. Bojim se da tehnologije i informatičko društvo upravo ubijaju kreativnost mladih ljudi koji samo reprodukuju NE stvaraju- kreiraju.Muzika nastaje iz tišine a umetnost iz duše, živimo vremenu bez duša
zoran stokic
Da bi se došlo do "napretka" u bilo kojoj oblasti potreban je rad čitavih generacija tokom vekova. Tu evoluciju muzičkih ideja internet nam trenutno daje takođe on pokazuje da je istorija muzike toliko REDUKOVANA da je zapravo LAŽNA i odmaže kada je u pitanju edukacija - stvaranja i kreacije - jer stavlja težište na božanski talenat a zanemaruje znanje! Najveći pijanista romantizma nisu bili ni Šopen ni List nego je po mišljenju njihovih savremenika to bio Thalberg ("Moses fantasy ") - List i Šopen i drugi su od Talberga "krali" pijanistički zanat a nije bilo obrnuto. Mladi pijanisti umesto što po 100 put izvode dela Šopena, Mocarta, Betovena i tsl treba da se poduhvate oživljavanja nepravedno zaboravljenih dela: Stamica, Lukezija, Johana Baha, Kramera, Hasse, Lea, Gretrija, Goseka, Sakinija, Mislivečeka, Dušeka, Sen-Žorža, Traetta, Anfossi, Ditersdorfa, Salijeri, Vanhala, Pičinija, Gacanige, Paisijela... bez kojih zapravo nema ni Šopena, Mocarta, Betovena.
Љиљана Грубач
Ово о чему ауторка пише приметила сам одавно, не само када је реч о музици, већ и другим извођачким уметностима. Одлично је да постоји научни рад на ту тему.
citalac
Delim stavove izrazene u tekstu. Doduse moram dodati da su u mom slucaju ovakvi zakljuci bili na nivou naziranja zbog cega mi je narocito milo da je autorka na ovako eksplicitan nacin identifikovala i definisala problem.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља