понедељак, 22.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:10

Запаљиве воде Залива

Техеран покушава да неутрализује сваки претекст војног сукоба са САД, али питање је да ли има пуну контролу над домаћим и страним милитантима
Аутор: Бошко Јакшићпонедељак, 17.06.2019. у 21:00
Пожар на танкеру „Фронт алтер” након мистериозног напада прошлог четвртка (Фото EPA-EFE/Stringer)

Нема сумње да је нафта расута по води Оманског залива додатно распламсала америчко-иранску тензију, али ко је одговоран за уништење норвешког и јапанског танкера?

Сједињене Државе, које имају значајно поморско присуство у подручју, не сумњају да се ради о „државном фактору” – Ирану. Иако чврстих доказа нема, многи их слепо следе. Техеран демантује. Део америчких савезника сумња у поузданост доказа.

Први одговор државног секретара Мајка Помпеа био је захтев за хитном седницом Савета безбедности – а не војна акција – али то не значи да милитантни кругови Пентагона неће тврдити да Иран „понижава” Америку и да је време за ограничене ударе, попут оних које је Доналд Трамп наредио против режима Башара ал Асада у Сирији 2017.

Амерички председник разматра могућност распоређивања додатних 6.000 војника по Заливу, али истовремено обнавља понуду за директне разговоре – које Техеран одбија, јер сматра да о нуклеарном споразуму који је Трамп једнострано раскинуо маја 2018. нема шта више да се преговара.

Вашингтон је потом прихватио стратегију максималног притиска на Техеран како би га присилио да поново преговара споразум потписан са шест светских сила 2015. Ирану су заведене нове санкције које би требало да угуше иранску економију, пре свега да онемогуће извоз нафте.

Иран годину дана показује висок степен уздржаности, али Трамп не одустаје од притиска. Почетком маја одлучено је да више нема олакшица земљама које купују иранску нафту, што значи да ће се и оне наћи на удару америчких санкција.

Суочен с перспективом нултог извоза, Техеран је раније запретио да ће у том случају блокирати теснац Хормуз, којим пролази око 30 одсто укупног светског поморског транспорта нафте – довољно да Иран буде првоосумњичени, недовољно као пуно објашњење.

Критичари подсећају да Иран има историју сличних напада, укључујући и оне у мају, када су оштећена четири танкера, мада није доказано да иза њих стоји Техеран, који је због тога уверен да Вашингтон само тражи изговор за напад.

После тих акција, Трампова администрација узвратила је слањем додатних контингената војних снага за Залив, док је саветник за националну безбедност Џон Болтон – заклети противник техеранских власти – слао претеће поруке.

Бела кућа саопштила је да је обновила режим одвраћања који је „испарио” у време Барака Обаме – што је бесмислено тврђење јер Иран није ни размишљао о било каквим операцијама откако су 2013. отворени озбиљни преговори који ће две године касније довести до потписивања нуклеарног споразума. Ништа ту није било за „обнављање” – криза је чист производ Трампове антииранске опсесије.

Иран има довољно моћи и поноса да не ћути, али зашто би опасно провоцирао ударом на танкере када би да избегне рат који би га скупо коштао? Зашто би иранске власти организовале саботаже у Заливу у тренутку када је у Техерану боравио први јапански премијер после 40 година? Шинзо Абе покушао је да домаћине наговори да прихвате Трампов позив на нове директне преговоре.

Ирански режим је усред дипломатске офанзиве како би се САД изоловале, а ојачала подршка Русије, Кине и Европске уније – које су за очување споразума. Уколико су Иранци осмислили или чак извели нападе, Американци не само да би имали повод да нападну поморске базе Револуционарне гарде већ би имали аргумент да Европљане убеде да напусте нуклеарни споразум. Све противно интересима Техерана.

Звучи логично, али само са становишта „умерених” иранских лидера какви су председник Хасан Рохани и шеф дипломатије Мухамед Џавад Зариф. Шта ако операције иза њихових леђа организују конзервативци попут Револуционарне гарде, коју је у априлу Вашингтон прогласио за терористичку организацију?

Тврдо крило иранске политике, уз заштиту врховног вође ајатолаха Али Хамнеија, од старта је било против било каквог отварања Ирана према свету, посебно против нормализације са Западом. Њима су претње да ће Иран обновити процес обогаћивања уранијума или да ће блокирати Хормуз недовољне.

Ако се заиста ради о драматичној промени односа политичких снага у Ирану, онда је и то директна последица Трампове политике. Шефа Беле куће многи су упозоравали да би јачање притиска за последицу могло да има радикализацију у Техерану.

Могући извршитељи су Хуту побуњеници у Јемену, који имају подршку Ирана и у последње време су извели ракетне нападе циљајући и Ријад. Техеран покушава да неутрализује сваки претекст војног сукоба у Заливу, али питање је да ли има пуну контролу над јеменским побуњеницима. Да се не помињу базе Ал Каиде и филијале Исламске државе које су способне за операције против танкера.

Чињеница да веома софистициране обавештајне службе нису у стању да пруже тачан одговор ко је починилац, наводи на дилему да можда и не треба да се зна ко заиста стоји иза поморских операција у Заливу. Американци, Саудијци и Емираћани имају све разлоге да саботаже припишу Ирану.

Рата нема, и тешко да ће га бити, али уколико се милитантни сценарио остварује, онда би Трамп могао да се ухвати за руку са Џорџом В. Бушом: и он је аналфабетском политиком у Ираку запалио Блиски исток, а тероризам џихадиста Исламске државе претворио у глобалну претњу. Амерички председник саботира дипломатију, али је питање колико далеко је спреман да иде.


Коментари3
da573
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dača
Ovo mnogo podseća na agresiju SAD na Irak. Pitanje glasi koliko je Tramp spreman da krene na Iran kako bi započeo izbornu kampanju još jednom agresijom kao njegovi predhodnici dokazani zločinci Buš Obama i Klinton
Draskone
Jedno je sigurno. Komentari gospodina Jakšića uvek uzazovu veliku reakciju nas anonimusa, koja je često i pozitivna i negativna. To samo potvrđuje da je vrstan majstor svog zanata bez obzira na politička uverenja. Opis stanja u Hormuzu i okolini od petstotina milja je izvanredan. Ovoga puta uvaženi komentator ne preza da pokaže svu trapavost trenutne politike SAD, a da pri tome ne abolira Iran za upletenost u ratne i političke igre u regionu. Bravo.
Zeljko Adzic
Jos par cinjenica.Smanjenjem trzista se smanjuje i profit.EU je sklopila velike ugovore sa Iranom od Renoa,Erbusa..i nista od toga.Pa Nemci.I ne cudi zasto se EU sada buni a kod Gadafija ne, kad su mu zarobili 200 milijardi dolara.A pritisak da se dolar izbaci kao svetska rezervna valuta samo rasate....jer se dolar koristi kao i sredstvo politicke ucene.MMF i M. banka dobijaju dolare od FED-a.Nekad su Ameri sami ratovali,Vijetnam a sada im treba ceo NATO ili rat je i za Amere preskup postao.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља