четвртак, 22.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:05
ИНТЕРВЈУ: ХАБИБ АХМАДЗАДЕ, писац и сценариста

Приче о рату прожете искуством

Читава иранска нација не иде ка материјалном и зато не прихвата уцене
Аутор: Марина Вулићевићуторак, 18.06.2019. у 20:00
(Фото лична архива)

Хабиб Ахмадзаде, ирански писац, аутор документарних филмова и сценариста, гост је дводневне конференције „Београдски контрапункт” у организацији Министарства културе и информисања и Завода за проучавање културног развитка. Разговори у којима ће учествовати говоре о односу уметности и рата. Ахмадзаде је аутор романа „Партија шаха с машином судњег дана”, у преводу Александра Драговића и у издању „Геопоетике”, где су описана његова искуства током иранско-ирачког рата у којем је учествовао као тинејџер. Ахмадзаде је и аутор збирке приповедака „Град под опсадом” по којој је снимљен филм „Ноћни аутобус”.

Како ви објашњавате узроке ирачко-иранског рата, као и америчку улогу у том сукобу?

Морамо да се вратимо даље у историју, у време Иранске револуције 1979. године. Иран и регион Пакистана, Ирака, па све до Египта, чини једну геополитичку целину. Прича почиње још у време Мосадекове револуције када је премијер успео да национализује нафту у Ирану. Тада су Американци схватили да ће се њихов утицај у овом делу света срушити као кула од карата. Због тога је Мохамад Мосадек био свргнут са места премијера, у чему је америчка амбасада имала битну улогу. Такве тајне операције војних пучева и свргавања спроводе људи преобучени у дипломате свуда у свету. Још из времена те прве револуције показало се да је америчка амбасада у Ирану била шпијунско гнездо. Однос Америке и Ирана може да се објасни сликовитом ситуацијом где једно безобразно дете стално удара маче, које се не буни, до тренутка када је маче приморано да га огребе. Онда дете оде код родитеља и тужи наводно агресивног љубимца. Тако се и нама дешавало, прављени су преврати и смењивани су наши људи, а ирански упад у америчку амбасаду био је природна последица тога. Сада врховни вођа Ирана ајатолах Али Хамнеи не одговара на поруке Доналда Трампа због давно изгубљеног поверења у потезе Америке. Зар није смешно да Америка као држава која има три хиљаде атомских бомби отворено прети Ирану? Крајем иранско-ирачког рата један цивилни Ербасов авион срушен је као војна мета и тада је погинуло више од три стотине људи. То сам у једном тексту упоредио са ситуацијом када је Америка бомбардовала српске положаје у Босни, крајем југословенског рата, јер се недвосмислено уочава исти принцип. То је понашање матадора у арени који једним убодем мача заврши са већ измученим биком. Читава иранска нација не иде ка материјалном и зато не прихвата уцене.

Познајемо вас као аутора који пише о рату, али и као учесника у иранско-ирачком рату 19801988. године. Како сте га као човек и уметник доживели?

Рођен сам у иранском граду Абадану, а већ преко оближње реке Арванд налази се Ирак. Нисам Арапин, али одрастао сам заједно са њима, то је било мешовито подручје. Нисам желео да учествујем у рату, али сам из моралне обавезе остао да браним свој град који је држан под опсадом годину дана. Тада смо били млади, ништа нисмо знали, мислили смо да тoповоско ђуле личи на оно из цртаног филма, са фитиљем који штрчи нагоре. Али, људи су били убијани и због тога смо се бранили од агресије, били смо нападнути. Садам Хусеин је као неким триком изазвао непријатељство и навео Иранце и Ирачане да се међусобно сатиру. Као што се десило народима и у Југославији. Ми нисмо ни желели, нити смо почели тај рат. Сада, прецизно, преко доступних докумената, може да се види план напада на Иран Садама Хусеина. И сада постоји зелено светло из Беле куће да Иран поново буде нападнут. Ми који смо били у рововима имали смо свест о томе да је то споља наметнут сукоб. Од осам година, седам, Ирак нас је нападао хемијским наоружањем, док Иран никада није узвраћао на исти начин.

У којој мери се исламска вера злоупотребљава у схватању узрока ратних сукоба?

На основу књиге „Кључеви раја”, нашег молитвеника, дела породичне библиотеке сваког Иранца, која је као врста сакралног чина давана онима који су ишли на фронт, извучено је неистинито да се војницима даје неки фанатични кључ страдалништва, свете жртве за веру. То је типична ратна пропаганда, слично оној у Другом светском рату да су од људи прављени сапуни.

Како да се човек морално понаша у рату? Важи ли морал у таквим околностима?

У нашој вери се каже да кад желиш да учиниш неко добро дело, последице ћеш пожњети након сто година. Када човек жели да учини нешто треба себи да постави то морално питање о вредности и оправдању тог чина и за сто година. То је као да имате унутрашњег контролора који вас ограничава. Тако ћете теже убити неко ратно сироче које је остало без игде икога. Ако некоме поштедите живот, за сто година вратиће се добрим, неким необјашњивим путевима.

Да ли је овај роман „Партија шаха с машином судњег дана” аутобиографски?

Донекле јесте, то су заправо фрагменти сећања више нас који смо заједно прошли кроз рат. То је једно тимско искуство. Као у фудбалу, а ја сам као „голгетер” све то ставио на папир. Говорим о својим искуствима која су фиктивно прожета. После рата почео сам да се бавим снимањем документарних филмова о ономе што се догодило. Преводилац овог мог романа на енглески Пол Спрајхман побегао је из САД у време Вијетнамског рата, дошао је у Авганистан, а затим у Иран где је енглески предавао Русима. Рекао ми је да сам га потпуно „излудео” својим романом, али да би чинио исте ствари. Ова књига уврштена је на два иранска универзитета као део литературе Средњег истока.

Ви дајете психолошки приказ рата посебно у једној причи у којој снајпериста посматра човека на нишану, а ствара са њим присан однос. То је перспектива човека који треба да убије ближњег свог, суседа, то се дешавало и у Југославији...

То је перспектива војника који брани свој народ, али моли свог противника, дојучерашњег суседа можда, да бежи, да иде одатле, да не мора да га убије. Та прича инспирисана је једним иранским митом о великом орлу који се поносио својим крилима и перјем. Управо је иранска књижевност заснована на алегорији и мудрој поруци коју преноси.


Коментари0
a973e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља