понедељак, 22.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:14
ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА

Писац у љубавном троуглу

Иву Андрића, Милицу Бабић и њеног мужа Ненада Јовановића спојило је босанско порекло и љубав према књижевности, а онда је писац три дуге деценије чекао да ожени једину љубав из своје младости
Аутор: Жижа Радивојевићпетак, 21.06.2019. у 20:00
Наш нобеловац крио је многе тајне (Фотодокументација „Политике”)

Ако хоћете да осудите некога без суђења и без пресуде, осудите га на дуго чекање са неизвесним исходом. Ако је заборав најгори облик смрти, онда је чекање на нешто што волите, најгори облик живота. Чекати дуго, само са трачком наде да ће дугачак и самотни пут на крају имати срећно одмориште, то живот чини великом муком, макар био успешан и богат славом и женама, какав је био живот нашег писца и нобеловца Иве Андрића.

Болешљив и усамљени дечак, сироче поред живе мајке која га је, после ране смрти његовог оца, морала дати тетки и течи у Вишеград, Иво је вазда остао затворен и срамежљив када су емоције биле у питању. Они су му заменили родитеље и донекле надоместили ону недостајућу топлину дома које је био лишен, али се неке празнине не могу попунити ничим. Тако се млади Иван отиснуо у свет емоција са једне стране окрњен, а са друге дарован и никада није знао која страна претеже у његовој души.

Дискретан и тајанствен

Чини се, када се погледа на повелику плејаду жена које су прошле кроз Андрићев живот, да су му и друге жене некако судбински долазиле. Никада се није превише трудио око њих, а неке су му биле одане и волеле га до краја свог и његовог живота.

Већина је била безимена. Дискретан и тајанствен, као да се самом себи извињавао што је био привлачан лепим дамама, није откривао њихова имена и спаљивао је писма оних за које се зна да су постојале.

После сиромашне и болешћу начете младости, после мариборског казамата у коме је провео годину дана као политички затвореник по повратку са студија у Кракову, живот младога Ивана (тада се још тако потписивао), добија сасвим другачији правац. Професор др Тугомир Алауповић заузима се за интелигентног, а болешћу начетог младог писца који је на њега оставио дубок утисак. У октобру 1919. постављен је у Београду за чиновника у Министарству вера.

Иако задојен Босном која је остала да живи у сваком делићу његовог бића, Београд и Иво су се одмах заволели. Наместио се он у београдским књижевним круговима као делић слагалице која је недостајала. Милош Црњански и Станислав Винавер били су му, не само колеге по перу него и присни пријатељи. Млади а пуни талента и енергије која је врцала из њих, образовали су књижевни кружок који се сакупљао у кафани „Москва”.

Тамо се окупљао цвет тадашње београдске интелигенције, а са њима и девојке које су се отргле патријархалној представи девојака-удавача и биле слободних мисли и понашања за оно време – скраћивале косу, шминкале се, читале, интелектуално расправљале са мушкарцима...

Некако у то време и у таквој атмосфери појавила се и Вера Стојић, изузетна жена која је на најнесебичнији начин волела Андрића, видела у њему великана и када то није био, нити веровао да ће бити. Била је службеник Народне банке, али потицала је из интелектуалне породице и говорила четири језика, преводила Голсфортија, Томаса Мана, Кафку, Рилкеа. Важила је за изврсног познаваоца српског језика и лекторисала је многа дела наших писаца, а за Иву је то радила скоро педесет година. Била му је пријатељ, сарадник, другарица, дружбеница, после његове смрти и извршилац тестамента, добра вила која је бдела над њим, а никада га није имала само за себе. Извесно је да у почетку нису били само пријатељи. Она је њему била ослонац, али не и љубав, а он је њој био све на свету. Иако се у свему ослањао на њу, никада јој није посветио ниједно дело, за њу је имао поштовање, али не и осећања које је она желела.

Одмерен и лепог држања, вредан и одговоран, Андрић је напредовао у каријери. Већ 1920. био је при Посланству у Ватикану, а наредне године вицеконзул у Грацу. Током службовања по посланствима и конзулатима у разним европским престоницама, сретао је жене, боље речено, оне су сретале њега, али није се везивао ни за једну. Живот му је био испуњен послом, а празнину, која је постојала у дубини његовог самотног карактера испуњавао је писањем.

Није Иво Андрић био ни уображен ни надобудан. И у то време био је лепих манира, способан да води сваки разговор са лакоћом, увек је веома полагао на одећу и уредност. Године беспрекорног рада у дипломатији донеле су му круну у каријери када је, 1939, постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.

(Фотодокументација „Политике”)

У то време већ је имао неколико објављених збирки приповедака и песама у прози, као и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. За овај омаж тајанственој жени која постоји само у машти и сновима писца, прво се мислило да је пишчева фантазија. Међутим, како је Јелена добијала нове описе чежње и недостајања, постало је јасно да она није митска творевина него неко чије физичко одсуство заокупља пишчево срце. Тек много година касније откриће се ко је Јелена.

Са Милицом Бабић Јовановић и њеним мужем Ненадом Јовановићем, Андрић се упознао још у Београду. Везивало их је босанско порекло и љубав према књижевности. Милица и Ненад били су познати пар у Београду, и њихов салон био је вазда отворен за писце и уметнике. Нису имали деце и призивали су и волели друштво.

Милица је била необична девојка, помало крутог држања. Студирала је сликарство у Бечу, али се њиме није бавила. Када је из Беча прешла у Париз, у престоници моде открила је да је више занима примењена уметност. Постала је врстан костимограф.

Ненада Јовановића познавала је из Тузле, где су обоје рођени. Обоје су студирали у иностранству и потом дошли у Београд. Одмах су постали виђенији пар који је радо гостио писца Андрића, водио са њим дуге разговоре о књижевности и слушао нове странице књига које је он писао. Та дружења била су честа и они су, неосетно, постали нераздвојни.

Пар долази у Берлин на захтев амбасадора Андрића. Ненад добија посао аташеа за штампу, а Милица улогу домаћице на пријемима, с обзиром на то да је амбасадор неожењен.

Извесно је да је ова веза била дубоко емотивна, али и платонска, барем у берлинским данима. Вероватно је за то заслужна Милица, која је у свог мужа била заљубљена као, уосталом, и пола женског Београда.

Скандали са удатим женама

Андрићу нису били страни излети са удатим женама, па чак ни скандали. Један такав потресао је београдску чаршију 1925, када су из масонске ложе „Препород” били искључени Иво Андрић и Густав Крклец. Иако су масонска браћа заклета на ћутање, ипак је разлог процурео, и сазнало се да је Иво имао аферу са Персидом, женом свог кума. Данима су брујали салони по граду, што је резултирало Крклецовим разводом од супруге. Иво је са кумом изгладио односе много година касније, објашњавајући да је страст која је букнула између њега и Персиде „обичан летњи пљусак, како дође, тако и оде”.

Оно што је тај исти нестални заводник осећао према супрузи свог колеге, Милици, није била само страст. Била је то љубав, прва и једина у његовом животу, она која оставља белег и пре него се оствари.

Није Андрићу службовање у Берлину било лако. Свакодневни су били инциденти који су се догађали у срцу немачког Трећег рајха, у предвечерје рата. Није Иви, слободоумном и правдољубивом, било лако да сакрије своје људско негодовање и свакога дана навлачи пригодну маску дипломате. Тражио је да буде разрешен дужности и враћен у Београд, али му није одобрено. Стога, по функцији, присуствује потписивању Тројног пакта, што је увек сматрао мрљом у животу, и приватном и као патриоте.

Те две берлинске године биле су и службено и приватно тешке за човека који је морао да игра двоструку игру и скрива праве емоције, како у служби, тако и у кући. Са брачним паром Јовановић био је пријатељ, писао је писма где год би путовао, писма насловљена на обоје, а потписивао их са – Иво, мандарин. То је била његова и Миличина интерна шала када је службено требало да посети Кину. Поштујући осећања жене коју је волео, можда још и више јер му је била недостижна, чиста и поносна у својој улози беспрекорне супруге, Андрић је у Милици видео идеал. Била је лепа, образована, топла и одмерена, окренута свом човеку иако је добро знала каква осећања је пробудила у другоме. Два мушкарца заљубљена у исту жену, мучни а нераскидиви троугао љубави, осећања дужности, зависти, чежње и чекања, чекања, чекања без наде...

Судбина им је дала да буду заједно када су се страсти утишале под седом косом и када њихов додир одавно није имао младалачку енергију. Страст је одавно потрошена, разливена по бесплодним загрљајима и веома плодним делима. Милица је могла да постане његова тек када је остала удовица. Ненад Јовановић ухапшен је за време окупације са оптужбом да је енглески шпијун и спроведен у затвор. Његова кривица никада није доказана, јер да јесте, био би стрељан као сви шпијуни. Седео је у затвору све до ослобођења, никада није сазнао ко га је оклеветао. Из затвора је изашао нарушеног духа и здравља, сенка некадашњег човека.

Милица је била уз свог мужа до последњег дана. Неки кажу да је веза са Ивом престала да буде платонска за време рата. Да ли су то чаршијске приче, не зна се поуздано. Милица је дочекала Ненада и наставила да живи са њим.

Чекао је Милицу тридесет година (Фотодокументација „Политике”)

У браку само деценију

Удала се за Иву Андрића недуго пошто је постала удовица. Презиме није хтела да мења, остала је са два презимена од којих ниједно није било Андрићево. Нису се раздвајали од тренутка када су почели да живе заједно.

Заједно су били на додели Нобелове награде, признања које је више потресло и одушевило све друге него самог писца. Кажу да је вест о награди примио готово равнодушно, журећи кући где га је чекала Милица да заједно раде. Он да пише, а она да исцртава и креира чудесно маштовите костиме за Народно позориште. Две затворене и уметничке душе сједињене у дуго очекиваном заједничком животу.

Десет година светлости, а онда потпуни мрак. Милица је умрла 1968, а Иво одлази за њом после седам година.


Коментари8
2bb19
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Budimo realni ipak
"Nije Ivi slobodoumnom i pravdoljubivom. " je li bio majsstor pera jeste ali ne preterujmo .. pravdoljubiv a opštio s kumovom zenom??? Slobodomisleci a cutao o mnogim pitanjima. "Šrederove Stepenice" knjiga koja prica i o tom i stavlja Crnjanskog ispred Andrica. Pogotovo katakterom.
Alexandra ad litteram
Ljubav ne bi bila ljubav kad bi bila racionalna ... ne znam zasto osuđujete Andrica ako je voleo Krklecovu ženu i ona njega...? Ili je to bila avantura? Autor knjige "Šrederove stepenice" stavlja Crnjanskog ispred Andrića u moralnom smislu ali ne znam bas da li je to u redu, ili je Crnjanski bio nepogresiv?
Препоручујем 0
Перивоје Поповић
Велика љубав Андрићеве младости је Загрепчанка, студенткиња ЕВГЕНИЈА ГОЈМЕРАЦ, с којом је одржавао дубоко емотивну везу од 1912. до њене преране смрти 1915. године
Jovan Milanovic
Na Mirogoju je sahranjena Eugenija Gojmerac, 1895-1915.
Препоручујем 1
Драгана Димитријевић
Иза мноштва информација, више-мање познатих и одвећ коришћених, превише скривених алузија или макар недовољно објашњених попут оне о томе да се не зна ко је оклеветао Миличиног мужа окупатору. Већ дуго постоји један подводни мутни ток који би да обурва духовну планину са именом Ива Андрића. Никако да се разуме да је то немогуће, али се тиме наноси непоправљива штета српској култури. Чак и када је то мотивисано намером да се неко друго име литературе стави испред Андрића, исувише је наивно.
Lijepo napisano
Odlican tekst. Neke stvari sam vec znao, neke nisam.
Марко Латиновић
Пријатно за прочитати.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља