Актуелна српска власт је као острига: када покушате да је отворите и додате лимун демократије, она се затвара и спазматично стеже. Фаталистички чува себе и умишљај да је све што зна – а зна све – најбоље за грађане ове земље.
Протести по Србији јењавају, њихови захтеви су се коначно окупили око одржавања фер и слободних избора који следе 2020, а читава ситуација је на површину истисла занимљив политички феномен који није ексклузивно наш: како демократија доприноси ауторитарности?
Демократија је увек у некој врсти кризе јер константно преусмерава поглед са мање или више незадовољавајуће садашњости ка будућности још неиспуњених обећања. Капацитет наде раван је снази демократије, а када он нестаје неизбежна је криза њене праксе, институција и идеала.
Појавила се каста политичара који вешто користе демократске инструменте да би их истовремено де факто стављали ван снаге. Они бираче заводе поруком да је за решавање кризе потребна чврста рука, па моћ тако постаје монопол једног лидера, а државне институције се практично стављају ван снаге. Стварне или, још чешће, фабриковане кризе смењују једна другу.
Популистички и ауторитарни приступи власти постају атрактивнији од демократских. Насупрот либералној демократији, промовише се „нелиберална”, која опако злоупотребљава демократске атрибуте да би створила свет ограничених слобода и неограничене личне или партијске моћи. Национализам спаја заједнице под вођством демократски изабраних, али аутократских вођа.
Феномен је глобални. Демократија је под опсадом у САД. У Британији брегзит цепа политичко ткиво стварано вековима. У Немачкој је канцеларка у одласку, а у Француској се председник бори са опадајућим рејтингом. Демократија је уништена у Русији, Турској, Египту, Венецуели... Угрожена је у Кини, озбиљно поткопана у Италији, Пољској или Мађарској.
Криза демократије уследила је после економске и мигрантске кризе досад невиђених размера. Ако је индустријска револуција олакшала Карлу Марксу да пропагира свој „Комунистички манифест”, информациона револуција омогућила је популистима, националистима и ауторитарцима савршене медије за ширење лажних вести.
То је миље, али зашто толико нових аутократа здушно учествује у демократском позоришту иако су ваљда свесни да ће се пре или касније разоткрити права природа њихових режима?
Пошто не могу да искоче из оквира парламентаризма, политичарима су, када обезбеде моћ, и даље неопходни гласови – а не меци и пендреци. Аспиранти знају да морају да искажу посвећеност демократији – иако она није њихов преференцијал.
Други разлог за постојање фиктивне демократије је мање видљив: савремене аутократе су рањивије од својих историјских модела. Знају да треба да страхују од моћне комбинације уличних протеста и друштвених мрежа, јер запаљива смеса „вруће улице” и информационе технологије свакако није пријатељ било какве ауторитарности.
Аутократе се не усуђују да отворено ломе отпор. Штавише, док се ослањају на мање или више софистициране методе блокаде незадовољства, испред себе гурају штит демократије да би оснажили сопствену власт.
Демократски поредак садржи најдрагоценији зачин аутократа: даје им легитимитет. Власт која почива на вољи народа је легитимнија, а тиме и мање рањива, од режима чија моћ почива на репресији. Иако све може да делује варљиво, демократије генеришу легитимитет, макар и привремено.
Трик коме аутократе прибегавају да би сопствену власт приказале као демократску није посебно маштовит: подржавају постојање свих институција и ритуала демократије. Проблем је у томе што су све то Потемкинова села.
Повремено се, или чешће, одржавају избори пропраћени скупим медијским кампањама, маршевима, митинзима, чак и дебатама. У дану избора, милиони чекају у редовима на бирачким местима. Резултат је да аутократа редовно побеђује.
Русија је пример пар екселанс, а политички модел Владимира Путина постаје пример за углед и аутократама који су у ЕУ и онима широм света.
Сачувана је фасада демократије, нико не може да каже да не постоје председник државе и шеф владе. Уставна овлашћења су небитна. Суштина је у томе да се власт налази тамо где је аутократа.
Зашто аутократа не скине маску и тиме сачува себе од злоупотребе државе и њених ресурса како би остварио предност над ривалима јер све махинације не могу да прођу неопажено? Скидање маске не би било тешко.
Нико не би био изненађен да је Путин расписао референдум којим се укидају временска ограничења његових мандата. Нико се не био чудио да Дума и Врховни суд подрже председников маневар да остане на власти. Обе те институције су део исте вештачке фасаде демократије иза које се Путин крије. Током 19 година ниједном нису покушале да спрече председника да ради шта хоће.
У нашем региону недемократска транзиција нашла је упориште у колективним догађајима прошлости, у национализму пропраћеном другим врстама траума. У Србији су напредњаци брзо научили лекцију: иза паравана демократије створен је амбијент у коме су институције икебана неопходна за показивање ЕУ, услови за фер и слободну политичку утакмицу непостојећи, као и право на критичку реч. Социјална правда је запостављена, а насиље је у порасту.
Демократизација без промена. Кретање у месту. „Треба мењати све да се не би променило ништа”, писао је славни Сицилијанац Томази де Лампедуза.
Демократија је постала популаран бренд. А није увек било тако. Пре четири деценије диктатори по Африци, Азији или Латинској Америци нису се уопште трудили да делују демократски. Вероватно зато што су се осећали безбедније од аутократа овог времена. Што је неки напредак.
