четвртак, 14.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55

Када родитељ убије из „доброчинства”

Такозвана милосрдна убиства су последица поремећеног начина на који родитељ доживљава свет као зло место, пуно неправде, непријатељства и суровости, у којем је страшно и безнадно живети, па је решење самоубиство, а како он воли своју децу, одлучује да и њих поведе са собом у смрт и тако „ослободи патње”
Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 24.06.2019. у 11:33
(Илустрација Срђан Печеничић)

Када се у кратком временском периоду догоде трагедије које узнемире јавност – као што је то недавни скок мајке са зграде, након што је претходно гурнула своју кћеркицу у смрт, или мајке која је покушала самоубиство након што је сина дрогирала и ставила му кесу на главу – појављују се разноразна питања, типа да ли је то могло бити спречено, да ли је могло раније бити препознато, какав је мотив (очигледно нервно растројене) мајке да учини такво дело.

Интелигентна заједница из сваког оваквог трагичног догађаја може нешто да научи како би се спречиле будуће трагедије. Претпоставка за то јесте да боље разуме људске емоције, укључујући емотивна стања поремећених људи. Није довољно некога означити као „монструма”.

Исти поступци различитих људи могу имати сасвим различите мотивације. То се односи и на тако драстичне поступке као што је убиство.

Вероватно је осећање мржње најчешћи мотив да се некоме одузме живот. Онај који мрзи уверен је да је особа коју мрзи зла и да због нечега што је учинила не заслужује да више живи и да јој се треба осветити. Поред мржње, људи могу бити мотивисани похлепом и користољубљем, тако да убијају да би дошли до одређеног плена. Они који убијају у самоодбрани то чине из страха. Професионални убица убија равнодушно, јер то схвата као посао за који је добро плаћен.

Мало је познато да постоје и убиства која су, ма колико то парадоксално изгледало, мотивисана љубављу и доброчинством. У судској психијатрији се означавају као „алтруистичка убиства” и, по правилу, праћена су самоубиством. Они који одузимају живот на овакав начин јесу они који највише воле – родитељи, а најчешће мајке. У питању је ментални поремећај родитеља, нервно растројство у којем он убија дете или децу.

Ова „алтруистичка” или „милосрдна” убиства су резултат поремећеног начина на који родитељ доживљава свет. За њега или њу то постаје место на којем је немогуће живети, зло место, пуно неправде, равнодушности, непријатељства, суровости. У таквом доживљају света не само да особа не види ништа позитивно, већ је очајна, јер нема никакву веру ни наду да ће се нешто променити, да би икада могло бити боље.

Из таквог доживљаја света произлази закључак те особе да је самоубиство једино решење које ће прекинути њено бескрајно трпљење на овом свету. Међутим, као родитељ једног или више мале деце, та особа се суочава са идејом да би њеним одласком са овог света препустила децу том суровом свету у којем ће она засигурно трпети живећи до краја живот недостојан човека. А како родитељ воли своје дете или децу, закључује да је решење да и њих поведе са собом у смрт и тако их ослободи патње која их сасвим извесно чека у животу.

Овај тип убистава је толико редак да никако не би требало сумњати да би сваки депресивни родитељ могао да почини овакав злочин. Али на сваких неколико година прочитамо да је, рецимо, „мајка бацила троје деце са моста, а затим и сама скочила”. Вероватно је највише одјекнуло вишеструко убиство када је 2013. године депресивни Љубиша током ноћи убио тринаест рођака у Великој Иванчи, укључујући двогодишње дете, након чега је починио самоубиство.

Алтруистичка убиства праћена самоубиством веома је тешко предвидети и спречити. Главни разлог јесте што најчешће нема никаквог претходног сигнала да би особа могла да почини овакав злочин према деци и према себи. Како је степен самоубистава у нашој земљи веома висок, верујем да би овај проблем требало да постане значајнији и да би држава и невладине организације могле много више да ураде да се проблем смањи.

Иако у сасвим другом контексту, међу убиства из доброчинства спада и еутаназија, коју у нашој земљи промовишу писци новог грађанског законика. Етичке, стручне и религијске контраверзе око еутаназије добро су познате. Оно што забрињава јесте да је током времена у оних неколико земаља у којима је еутаназија дозвољена дошло до „спуштања прага”, тако да је одобрена и оним депресивним особама које су сматрале да су неизлечиве. Озакоњењем еутаназије би се послала веома лоша порука онима који су депресивни да је исправно себи одузети живот када су животне околности неповољне.


Коментари8
d3fb4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mehmed Rakovac
Vaša djeca nisu vaša djeca Ona su sinovi i kćeri čežnje života za samim sobom Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas I premda su s vama, ne pripadaju vam Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli Jer, ona imaju svoje misli Možete okućiti njihova tijela, ali ne i njihove duše Jer, njihove duše borave u kući sutrašnjice, koju vi ne možete posjetiti, čak ni u svojim snovima... Toplo preporučujem ovu pjesmu od dobitnika Nobelove nagrade Halila Džubrana koju treba pročitati i objasniti ljudima,
Jelena
Odličan i vrlo koristan tekst za razumevanje motiva i emocija, jer ljudi su skloni da sve što ne razumeju unapred osuđuju. Dobro je što je autor lepo uklopio i dotakao se teme eutanazije. Skoro je u Politici izašao članak o eutanaziji g. Miše Đurkovića, koji vredi pročitati. Inače, g. Milivojević i g. Đurković su dva autora na koje bi Politika trebalo da bude posebno ponosna.
Zlatica
Da ,dobro ste rekli .Država bi trebalo da se "zamisli"nad ovakvim dešavanjima .Očigledno da je negde prisutan očaj kod mnogih.Niko ne oboljeva od depresije tek tako.Okolnosti u kojima živimo nisu lake ,a mnogi nemaju vere ni snage da podnose beskrajno dugo život u siromaštvu i bolesti. Ako ćemo iskreno,čak ni stabilnije osobe nemaju uvek snage za život u današnjoj Srbiji.Preventiva ,razgovori,predavanja svakako su poželjna ,ali i posao ,plata .a pre svega materijalni uslovi.
Nikola Kiric
Ma kako bi bilo da mi tebi platimo da nas lijecis?
Sasa Trajkovic
Šta reći a da nije otrcano...? Moramo svi kao društvo da imamo više empatije za roditelje i njihovu brigu prema deci... društvo mora da im pomogne a ne da ih dovodi pred svršeni čin koji se završava tragično... postli smo drušrtvo egoističnih pojedinaca.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља