понедељак, 18.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:51
ИНТЕРВЈУ: ПАТРИЦИО ГУЗМАН, чилеански редитељ

Уметност и живот руку подруку

Револуционарни потенцијал постоји свугде, јер живимо у тешком времену суровог капитализма, а захваљујући друштвеним мрежама о томе се сада много више зна него некада
Аутор: Дубравка Лакићпонедељак, 24.06.2019. у 20:30
(Фото: Прес-служба 72. Канског фестивала)

У Чилеу, када излази, сунце мора прво да се попне на брда, на зидове и врхове пре него што стигне до последњег камена Кордиљера. У мојој земљи Кордиљери су свуда, али је за чилеанске држављане то непозната територија. Пошто сам отишао на чилеански север, да бих снимио „Носталгију за светлошћу”, и на југ, за „Дугме од седефа”, осетио сам се спремним да снимим чилеанску кичму – Кордиљере, да истражим те мистерије, моћна открића чилеанске прошлости и садашње историје.

Овако о свом најновијем дугометражном документарном филму „Кордиљери снова”, виђеном недавно у Кану (специјална пројекција), где му припала и награда „Златно око”, говори легендарни чилеански аутор Патрицио Гузман, који је после насилног свргавања Аљендеа од стране војне хунте и током крваве диктатуре генерала Пиночеа живео у егзилу: у Мадриду, Француској, на Куби, док се није скрасио у Паризу.

Аутор вишеструко награђиваних филмова какви су, између осталих: „Тортура, друга форма дијалога” (1968), трилогија „Битка за Чиле” (1975–1979), „У име Бога” (1987), „Чиле, тврдоглаво сећање” (1997), „Салвадор Аљенде” (2004), с новим филмским делом заокружује своју последњу трилогију која сада у свом саставу има „Носталгију за светлошћу”, „Дугме од седефа” и „Кордиљере снова”.

У ексклузивном разговору за „Политику” данас седамдесетседмогодишњи Гузман говори о још једном личном, политичко-филозофском путовању кроз историју и пејзаж Чилеа, животу и стваралаштву у егзилу и планинском ланцу који је постао главни филмски јунак...

У филму кажете да у време ваше младости Кордиљери нису изгледали превише револуционарно, колико је револуционарна данашња младост Чилеа, па и Француске у којој  живите?

Револуционарни потенцијал постоји свугде, јер живимо у тешком времену суровог капитализма, а захваљујући утицајима друштвених мрежа о томе се сада много више зна него некада. У Чилеу постоји тај још увек скривени револуционарни потенцијал. Ипак, не само у Чилеу, чини се да ми сада живимо у времену тишине. Не знам зашто је тако, али још ћутимо, а време пролази и пролази, ништа се не дешава и све је драматичније и теже.

За овај филм сте рекли да сте га радили како бисте пронашли чилеанску душу? Нашли сте је?

Мој Чиле је већ дуже веома тиха земља, не знамо шта би се могло догађати и није нам јасна слика будућности. Моја земља делује као да је полусмрзнута. Усамљеност је можда најбоља реч која описује чилеанску душу. Ми смо веома изоловани и веома тихи. Ми као да нисмо на тлу Латинске Америке.

Како се ви поводом тога осећате?

Сваки пут када одем у Чиле вратим се с више питања него одговора. То је енигматична земља.

Да ли та чилеанска тишина и усамљеност може можда да се објасни и не тако давном чилеанском прошлошћу с којом још није уследило оно истинско суочавање?

Да, тачно. Како људи још нису потпуно свесни шта се догодило и догађало у Чилеу, око тог периода влада тишина. О томе се не говори, нема суочавања, гура се устрану и као да се то заборавља. Због тога се чини да Чилеанци живе артифицијелним животом. То је земља која лебди у ваздуху.

За тај ваздух у Сантјагу у филму сте рекли да више није исти?

У метафоричком смислу ваздух у Сантјагу је веома лош. С моје, интимне тачке гледишта то је ипак најлепши ваздух на свету. Знате какав је то осећај? Као када затворите врата јер је напољу хладно, а унутра вам је дивно и топло.

Кордиљери с једне стране могу веома добро да штите Чиле, а с друге стране они су и непрегледан зид који изолује земљу од других?

Због тог масивног ланца Анда Чиле је попут острва. Чак осамдесет одсто чилеанске територије заузима тај огромни планински зид. Да, он нас штити и то веома добро, али нас истовремено изолује од суседа, утицаја, од дружења, солидарисања, заједничког оснаживања. Истовремено, он код људи ствара осећај неке врсте заточеништва. Једноставно, понекад пожелиш да сломиш тај зид и изађеш напоље. Или да уградиш у њега велика врата па да можеш да излазиш и улазиш.

Планински масив као филмски јунак и као сведок свега што се у Чилеу догађало?

Те планине високе хиљадама метара окружују чилеански живот и сам град Сантјаго и добар су лајтмотив да се говори о томе шта се дешава у Чилеу, јер те непрегледне стене сведоче о свему од постанка. Било би сјајно када бих могао да разговарам с Кордиљерима, али пошто је то немогуће онда сам покушао да „прочитам” како то наши животи изгледају одозго. Нема ништа што боље од тога дефинише Сантјаго.

Документарци су ту да сачувају историју, да сведоче о њој. Ви и ваши филмови сте добри сведоци?

Не знам да ли смо добри, али смо истинити. Ја волим прошлост и веома сам добар у размишљању о прошлости. Волим темељна истраживања, волим и ликове из прошлости. Волим историју, чак и ону лошу која се стално понавља, а волим је јер сматрам да је изнова и изнова треба истраживати док год не добијемо праве одговоре. Може да се каже да је то моја лична ствар и моје уметничко опредељење. Исто може да се каже да сам фасциниран и географским истраживањем, такође и астрономијом, па све то заједно твори универзум мојих филмова у којима су увек у центру људска бића.

Колико и како вам је филмско стваралаштво помогло да се носите са свом грубошћу Пиночеове диктатуре и животом у егзилу?

Уметност и живот иду руку подруку, и то ми је помогло да наставим. У егзилу сам провео више од пола живота и волим сва та места у којима сам живео, али срце онога ко сам и шта сам укорењено је у Чилеу. Једина добра ствар егзила је то што на Чиле могу да гледам из неке боље и сложеније перспективе.

Ово је још један ваш поетичан филм, сви ваши документарни филмови су заправо веома блиски поезији?

Не знам како бих најбоље могао да вам одговорим на ово питање. Када почињем да мислим о теми филма приближавам се језику поезије. Не знам зашто. Поезија ме је одувек привлачила и увек јој долазим када мислим о филму који ћу тек да снимам. Постоји двоструки смисао у поезији и у филму.


Коментари1
75cea
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

katarina
Film Dugme od sedefa je jedan od najpoeticnijih filmova koje sam ikada videla. A temu crpi iz najgorih uzasa Pinoceove diktature. Cudesan reditelj, prosto cudesan.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља