Светска лига за ватерполисте се завршила онако како смо и навикли – наши су победили. Освајањем првог места на Ташмајдану обезбеђено је и место на Олимпијским играма идуће године у Токију. То је био и главни задатак.
Србија га је обавила пре свих. Разуме се, не рачунајући Јапан, који је то право стекао као домаћин највећег спортског догађаја на свету.
Није спорно да би наша репрезентација то успела и касније, али овако је много боље. Пред њом је раздобље без тог притиска. Већ наредног месеца у Јужној Кореји (Гвангџу, 15-27. јул) следи Светско првенство. То је прилика да се Србија врати на светски престо и да поново обједини све титуле (наш тим је олимпијски победник и европски шампион).
Пре две године наша репрезентација је имала један једини лош дан – било је то у полуфиналу Светског првенства. Тада је Хрватска имала више среће и постала шампион.
Управо ту Хрватску, која је у Београд дошла такође с намером да освоји прво место у Светској лиги и обезбеди олимпијску визу, Србија је два пута победила. И у групи и у финалу с голом разлике. То довољно говори да су тренутно две најбоље репрезентације изједначене по вредности.
Е, сад, зашто су наши победили? Посебно у финалу, које је, само по себи, изузетно тешко, него и по незамисливо лошем времену.
У нашем ватерполу, још од доба оне старе Југославије, зна се шта је задатак – прво место. То што се зна због чега се игра и јесте један од покретача репрезентације Србије да иде из тријумфа у тријумф.
Ватерполисти не припремају одступницу тиме што ће уочи најјачих турнира да кажу како им је циљ да стигну што даље. То је, што се каже, округло, па на ћоше. Накнадно, у зависности од исхода такмичења, као успехом може да се маше и оним што нико пре тога не би ни помислио да се дичи.
На то се у нашем ватерполу играчи привикавају од када скоче у базен као репрезентативци – од најмлађе селекције. И када буде стани-пани, а на великим такмичењима то буде не само против најјачих екипа, него и против оних, које много мање вреде од наше (као што је то било на Олимпијским играма у Рију пре три године), онда то не дозвољава српским репрезентативцима да се помире са судбином.
На Ташмајдану смо баш против Хрватске били у прилици да се подсетимо како изгледа то кад не иде. Наши ватерполисти не губе главу, не губе самопоуздање и увек неко неким својим подвигом извуче брод за који би се рекло да се неповратно насукао.
Против Хрвата смо лоше почели, потом, када смо преокренули у своју користи, поново је уследило раздобље у којем нам није ишло. Али, на крају се све одлично завршило.
У првој утакмици је заблистао дебитант Огњен Стојановић, у финалу просто је немогуће да се наброје сви јунаци наше победе. Капитен Филип Филиповић, који је с три последња гола увео наш тим у олимпијску луку, или Душан Мандић, који је такође био неукротив, или голман Бранислав Митровић, који је чинио чуда када је претило да Хрвати одмакну, или Стефан Митровић, који је као дриблер у фудбалу надмудрио противничку одбрану, која је морала да начин прекршај над њим за пенал из којег је пао победоносни гол... И остали су имали своје тренутке, видљиве или неприметне, али веома важне да се оствари заједнички циљ.
У нашу репрезентацију се, по речима селектора Савића, тешко улази, али се још теже испада из ње. Али, она није сведена само на те играче. Пред њеним вратима има много оних, који упорно раде да се изборе за место у њој. А с подједнаким жаром раде и они који су освојили све што постоји, који су већ стекли своје место у историји ватерпола, али су и даље жељни да доносе радост Србији.
Кључно је што се то ради системски и дугорочно. Код нас је и смена генерација безболна, јер се наследници плански припремају. А велика је ствар и што је помоћник селектора велики ас из његове генерације Владимир Вујасиновић. И ако је у своје време био највећи ас на свету њему није испод части да буде друга виолина. Као што ни Дејану Савићу није било испод части да се, по завршетку играчке каријере, у репрезентацију врати као тренер јуниора.
