понедељак, 22.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:10

„Ој, Мораво” код Мелбурна

Аутор: Радош Бајићпонедељак, 01.07.2019. у 18:00

Имао сам прилику то да видим. Приликом мог боравка у далекој Аустралији Срби који су ми указали гостопримство одвели су ме у сеоце Илијен, сто педесет километара од Мелбурна, у православни манастир Свети Сава. У непојамној даљини и туђини и богу иза ногу – најснажнији утисак, који у мени одзвања и дан данас, доживео сам када сам крочио на скромно манастирско гробље на благом узвишењу црквеног имања.

Затечен и збуњен – бленуо сам у надгробни споменик на којем су уклесане само две речи: „Ој, Мораво”. И ништа више. Име реке које је синоним националног идентитета, трајања и опстанка српског народа, божијем рабу који је своје кости оставио предалеко од своје отаџбине било је важније од натписа – ко ту почива и како му је име. 

Недавно, неколико дана после обилних монсунских киша које су поново потопиле Србију, вођен пословним обавезама возио сам долином Западне Мораве од Чачка до свог завичаја. Док држим волан и пролазим коловозом који мој аутомобил зна напамет, слушам вести на радију. О бујичним поплавама и изливању река, о недаћама људи који се буде и лежу са Моравом у погледу – чија су имања, поља, ливаде, баште и куће уз водоток опеване и вољене реке. Која је живот и радост – али и бол, и чемер. Причува ми се – уз хук аутомобила као да чујем сетно појање налик на вапај и немоћ. Да ли то неко пева чувену песму о Јовану којем је Морава поплавила дворе? За кога нико не зна где, када и на сливу које Мораве је живео. Западне, Јужне или Велике. Уз коју су се у вапају расејања, у жудњи и носталгији за родном грудом – излили потоци суза оних који су у потрази за срећом и хлебом заувек напустили кућне прагове, гробља својих предака и ливаде на којима су проходали. 

Пролазим низију која је дубоко испод пута и видим огромно водено пространство изнад којег катаклизмично вире кровови потопљених кућа. Кочим колико је то могуће безбедно да бих боље спознао оно што ми упада у очни вид. Испод поплављених топлих леја са белим поцепаним фолијама које је плаховита река смакла са металних конструкција видим поломљене стабљике расада парадајза, и ко зна још чега. И велику таблу од плексигласа попут склепаног билборда, на којем је црвеном фарбом, писаним словима написано: „Ој, Мораво”. Баш као на оном гробљанцету у далекој Аустралији. 

Сећам се, пре неколико година имао сам прилике возећи се возом од Франкфурта до Бона – да видим како је сређен и инфраструктурно култивисан водоток реке Рајне. Све је као у рају. Без обзира на то што би свако дете каменом могло да добаци с једне обале на другу, у сваком моменту на реци је или баржа, или теретни брод, или луксузни речни крузер са туристима начичканим на палубама… Све врви од живота и склада. Реку која им је као дар дата од Бога укротили су али јој нису узели живот. Напротив. 

А ми? А наша Морава? Ако је плавила од када је света и века – зашто плави данас? У двадесет и првом? Шта смо учинили да је умиримо, припитомимо и укротимо? Да ли је реч само о новцу – или је могуће да је реч о немару, аљкавости, примитивизму и небризи? Можда још о нечему? Можда и о лоповлуку, о мувању, крађи државних пара, корупцији и пљачки? Зашто Морава и многе друге српске реке, речице и потоци сваке године пробијају увек на истом месту – у имања, баште и домазлуке? И ником ништа... 

О чему је ту реч? Може ли се камен на камен, сваке године по мало, плански, онолико колико имамо и можемо – трајно и коначно опослити и урадити по нешто? Метар по метар бедема, запреке, уређене обале и водотока – вајда би било. Да следеће године не пробије опет и поново ту. Зашто увек – Крупањ, Лучани, Пожега, Трстеник…? Докле више? Нисмо Немци, али, ипак, кад се мора, нађе се неки динар. Сваке године, сваког пролећа – у изнудици и хуманитарној катастрофи потроши се онолико колико се мора. И колико се нађе…

А кад се сабере – то су силни милиони. 

Бачени – и ником ништа. 

*Глумац, сценариста и редитељ


Коментари9
e1f9d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

željko ns
pa eto, i te tri radnice svojim posvećenim radom zadužiše tamošnje korisnike da ti gradovi dobiju imena po njima...uspele i one u Australiji...
Raca Milosavljevic
... ova prica simbolicno otvara mnoge druge teme ... od vremena pre Velikog rata pa na ovamo ... dokle je sve stigao srpski seljak u potrazi za boljim nekim svetom i egzistencijom jer mu nijedna vlast nije pruzila sansu jedino je bio uvek uredno pozivan na front da bi branio gradove u kojim se krojila politika koja nije bas drzala do sela i poljoprivrede ... a priroda nije stedela oko tri Morave,moze da rodi sve,slicno je od Knina do Kladova,od Subotice do Djevdjelije ...,,Bog nam dao al sve nam je dzaba" ... ,,Oj Moravo" na spomeniku tamo u Australiji je jedan simbolican krik,poziv,opomena da nesto debelo nije u redu ... mnogi znaju sta ali eto narod nam i dalje curi na sve strane ...
Krasmenko Kulas
G. Bajicu ima ona starinska - " Oro gnjezdo vrh timora vije, jer mu mjesta u dolini nije". Za vrjeme turskog vakta imalo je to opominjucu konotaciju a takodje za vrjeme velikih povodnja imalo je zdravorazumsku logiku. Nasi stari su sa razlogom pravili kuce , crkve i groblja " malo u brdu". Dole u dolini se napasala stoka ili sijao krompir i kukuruz. I to je bilo to!! Ovi mladi su promenili vjekovne pustolate nasih predaka i zato svakih nekoliko godina placaju danak, ne moze kuca u mikroplavini!
Саша Микић
У тим монархијама доста тога је урађено новцем који је стечен у окупираним крајевима и колонијама. Један део је урадило и домаће становништво преко обавезног кулука. Тако је било и код нас у Војводини, па је чак исправљан и ток Тамиша. У Србији кулук је везиван за Турке и њихову власт. Радним акцијама је доста тога урађено, али више су штете направили они који ваде песак и шљунак без дозволе и реда по тим истим рекама без икаквих последица. А и однос према заједничкој својини нам је врло лош.
Србијанац
"... и ником ништа. " Ко уме - у томе ће тражити одговор на силна испразна питања које постависте.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља