„Само ви ратујте, ви, смртници глупи, пустошите само поља и градове, скрнавите цркве и гробове, злостављајте побеђене, платићете све то.” И после више од 2.400 година завршне речи Еурипидове трагедије подједнако моћно одзвањају и опомињу у данашњем свету у ком се „велико зло”, о ком говори главна јунакиња тројанска краљица Хекуба, у истој, вероватно и већој мери него у времену о ком говори.
Брадићева адаптација Еурипидових „Тројанки”, рађена према ранијој Сартровој у преводу Данила Киша, као једну од својих вредности свакако има управо у вишеслојној корелативности са савременим светом и разумљивости данашњем гледаоцу. Редитељ је успео да античку трагедију, која је у суштини херметична, згуснутог и референтног текста тешког за шире разумевање, актуелизује у тој мери да се њен садржај може односити на догађаје у Сирији, Авганистану, Ираку, наравно и Босни или Косову, где је његова поставка и премијерно изведена у Дому културе у Грачаници.
Ова „свевременост” истакнута је и изгледом сцене, радња се дешава у простору који дочарава избегличка контејнер насеља, савременим костимима које је креирала Марина Меденица и сугестивном музиком Зорана Ерића као и третманом музичких нумера и сценским покретом за који се побринула Вера Обрадовић.
Прича о трагедији Троје која је у Брадићевој адаптацији услед значајних интервенција названа „Жене из Троје” коју су изврсно одиграли глумци Народног позоришта у Приштини и Позоришта Тимочке крајине „Зоран Радмиловић” у чијој је копродукцији настала, постала је на тај начин универзална прича о последицама непотребних ратова, улудо проливене крви, урушавању и нестајању појединих култура, трагичној судбини поражених и осионости победника који не разумеју да својим нехуманим поступцима и сами постају жртве, а пре свега општа оптужба против нељудскости.
Наравно да онда у свему овоме ми, на жалост, захваљујући нашој непосредној прошлости и савремености, можемо препознати много тога што нас се у већој или мањој мери лично дотиче. Посебно у средини где је премијерно изведена, али сасвим сигурно и свуда другде.
Посебно вреди истаћи одличну глуму Иване Ковачевић која игра главну јунакињу, краљицу Хекубу, али и друге протагонисте, Ану Бретшнајдер, Милену Јакшић и Исидору Грађанин, уверљиве грчке војнике који више делују као савремени безосећајни административни радници у извођењу Игора Дамњановића, Небојше Ђорђевића и Милоша Танасковића.
Издваја се естетским третманом на сцени, њиховом глумом и игром, и функција изванредних хористкиња Викторије Арсић, Ирене Станковић, Јелене Орловић, Тамаре Томановић и Катарине Јеличић. Крик Еурипидових речи „злочин се исплати”, које из њих болно излазе, опомињуће је одјекнуо на сцени у Грачаници.
Ретко када се у позоришту деси да се из сложеног и увек неизвесног и рискантног процеса креирања једне представе пребаци праг заната и професионалног умећа и досегне уметнички значајан ниво. Делује као да се то „мало чудо” догодило у овој Брадићевој поставци, што ће ускоро имати прилику да види публика на више летњих фестивала, у Виминацијуму, Чортановцима, Смедереву, Нишу и Ромулијани.
