недеља, 18.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:57

Слика времена и симбол опстанка

Аутор: Јован Гајићпетак, 28.06.2019. у 15:41
Пре једног века, 1919. године, Урош Предић је насликао Косовку девојку

Пре тачно 630 година, 28. јуна 1389, вођена је Косовска битка, а тог датума одиграли су се и други важни догађаји из наше историје. Зато је Видовдан, као ретко који празник, увек свечано обележаван, а његове прославе биле су слика времена и људи који су га чинили.

Влада Краљевине Србије, којом је председавао генерал Сава Грујић, упутила је пре тачно 130 година допис намесништву у којем се каже: „Дана 16. јуна (28. јуна по Грегоријанском календару) навршава се 500 година откако је царска српска круна на Косову пољу у српску крв утонула. За тај судбоносни дан везују се тужне али сјајне успомене највећег пожртвовања и родољубља, како на престолу старе српске државе, тако и у редовима српске властеле и целог народа.” У складу са тим влада је предложила, а трочлано намесништво – Јован Ристић, Коста Протић и Јован Белимарковић, које је владало у име малолетног краља Александра Обреновића, прихватило да се те године Видовдан обележи на највишем нивоу, и то први пут као државни празник.

Одлучено је да се поводом велике годишњице обави чин миропомазања краља Александра у манастиру Жича, да се на Видовдан постави темељ и од добровољних прилога започне изградња споменика косовским јунацима у Крушевцу, да се о државном трошку штампа „Косовска споменица” (збирка народних песама о Косовској бици), да се установи Орден кнеза Лазара, као и да се у свим црквама у држави поводом празника служе молебани. Ускоро је формиран и одбор за прославу, који су чинили најеминентнији људи тога времена.

Мада су прилике у држави биле доста тешке: краљ Милан је две године раније абдицирао са власти, његов син будући краљ Александар још је био малолетан, а најважније политичке странке – напредњаци, радикали и либерали – борили се за превласт, све што је било планирано на крају је и урађено. Видовдан је обележен на највишем нивоу, а била је одржана и свечана седница Српске краљевске академије, на којој су наши најумнији људи тога доба говорили о његовом значају. Осим у Краљевини Србији, која је тек деценију раније стекла самосталност, велики јубилеј обележен је и у другим крајевима у којима је живео наш народ. Посебно свечано било је у манастиру „Мала Раваница” (Врднику) на Фрушкој гори, где су се налазиле мошти кнеза Лазара. Тамо се, упркос притисцима и полицијским акцијама аустроугарских власти, на Видовдан окупило око 15.000 људи. Притисака да се онемогући прослава било је и у Сарајеву, док се на Косову, које је тада још било у саставу Османског царства, Видовдан јавно није смео ни помињати.

Мада наредне годишњице нису биле „округле”, Видовдан се од тада сваке године свечано обележавао. На начин обележавања нису утицале ни династичке промене, тим пре што се од доласка Карађорђевића и радикала на власт појачала национална акција, посебно према деловима српског народа који су још живели у Османском и Аустроугарском царству, па је у складу с тим и овај празник добијао на значају. Прва прослава Видовдана на Косову одржана је 28. јуна 1913. Непуних годину дана раније Косово и Метохија, Рашка област и Македонија ослобођени су у Првом балканском рату и припојени Краљевини Србији. Зато је тога дана у „Политици” објављен чланак у којем се каже: „Велики Косовски празник, који је столећима био дан опште народне жалости прославља се данас као најрадоснији дан, као празник ослобођења. Три велика народна сабора окупиће се данас на три стране српства да прославе свети Видовдан.” Један од њих одржан је на Косову, у манастиру Грачаница, а занимљиво је да је баш на Видовдан те године почео и Други балкански рат.

Прва прослава Видовдана у тек створеној Краљевини Срба Хрвата и Словенаца одржана је пре тачно једног века, јуна 1919. На тој прослави, када је обележено и 630 година од Косовске битке, учествовао је регент Александар Карађорђевић, као и цео државни врх. Тада је у први план било стављено ослобођење свих делова нашег народа и стварање велике, заједничке државе, „вековног сна свих Јужних Словена”, али су истакнути и други важни догађаји који су се тога дана обележавали. Јер, пет година раније на Видовдан се догодио Сарајевски атентат, који је био повод за почетак Првог светског рата, а Версајски мир, којим је тај сукоб и формално био завршен, потписан је опет на Видовдан, те 1919. године.

Бој на Косову, Летопис Ивана Грозног, руска минијатура из 16. века

Занимљиво је да је између два рата, а посебно после шестојануарске диктатуре, у складу са тадашњом политиком интегралног југословенства, Видовдану, осим српског, придаван и југословенски карактер, односно сматран је празником важним за историју свих Јужних Словена. Зато су сваког 28. јуна преношене и вести о прослави Видовдана у Љубљани, Загребу, Сплиту... Тако је било и на највећој прослави овог празника, која је одржана 1939, када је обележавано 550 година од Косовске битке. Централна прослава, којој је присуствовао државни и црквени врх (али без кнеза Павла Карађорђевића), одржана је на Газиместану. Тамо је патријарх Гаврило Дожић служио молебан, после којег је одржана свечаност, а на њеном крају и велика војна парада.

Овом догађају присуствовало је више од сто хиљада људи, па је извештач „Политике” приметио: „Приштина је јутрос осванула сва у знаку необичне ужурбаности. Целе ноћи стизале су нове и нове групе народа из свих крајева Југославије. Многи од ових ходочасника скоро су пробдели ноћ под ведрим небом, јер ова мала варош није била у стању да толики свет стави под кров.” Малолетни краљ Петар и његова мајка краљица Марија Видовдан су провели на црногорском приморју и присуствовали литургији на Светом Стефану. Народ тога краја, а посебно чланови соколских удружења, према извештају „Политике”, поводом овог празника припремио је прави спектакл: „Поводом 550 година Косовске битке и у част боравка Његовог величанства краља на јужном приморју, народ и општине из ових крајева приредили су грандиозну илуминарну ноћ, на простору од преко 70 километара, какву људи из ових краја никада раније нису видели. Велики огњени појас протезао се од врхова Боке которске, преко огранака Будванског масива, а завршавао се тамо негде у брдима изнад Петровца...”

Ствари су се промениле после Другог светског рата, када су, у складу са новом идеологијом, у први план дошли неки други празници. Обележавање Видовдана није било забрањено, али ни много препоручљиво, па се углавном сводило на црквене и понеку научну и културну свечаност. Међутим, нове околности наступиле су 1989. године, када се обележавање великог јубилеја – 600 година од Косовске битке – поклопило са успоном Слободана Милошевића на власт, али и са уставним променама које је он покренуо. Зато је на Газиместану 28. јуна 1989. године одржан до тада највећи и најграндиознији скуп поводом обележавања овог датума. Присуствовало му је, према званичној процени, око 1,5 милиона људи из свих делова тадашње Југославије, сви чланови председништва СФРЈ, личности из јавног и културног живота, као и многи амбасадори. Али, нису биле присутне делегације из појединих југословенских република (пре свих Словеније и Хрватске), као ни Ворен Цимерман, тадашњи амбасадор САД у Београду.

Скуп, за који је била потребна изузетно сложена организација, протекао је без инцидената, а на његовом крају Слободан Милошевић је одржао говор у којем је, поред осталог, рекао: „Шест векова касније, данас смо опет у биткама и пред биткама. Оне нису оружане, мада и такве још нису искључене. Али, без обзира на то какве да су, битке се не могу добити без одлучности и храбрости. Без тих добрих особина, које су онда давно биле присутне на Косову. Наша главна битка данас се односи на остварење економског, политичког и културног просперитета.”

Била је то последња велика прослава овог празника на Косову. Десет година касније, јула 1999, обележавање Видовдана и 610 година од одржавања Косовске битке протекли су у знаку егзодуса нашег народа са Косова и Метохије, а две године касније, управо на Видовдан, Милошевић је изручен Хашком трибуналу. Исте те године Видовдан је поново установљен као празник, који се до данас обележава свечано, али радно.

Тако је овај датум, који за наш народ има велику симболику и на који су се, осим Косовске битке, одиграли и други значајни догађаји, обележаван у различитим временима, системима и епохама. Свака од тих прослава била је слика времена и људи који су га чинили, али је Видовдан и поред свега остао симбол опстанка нашег народа на овим просторима.


Коментари29
4606a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

v stepanovic
Kad god se govori ili pise o Vidovdanu, kljucna rec je 'proslavljanje'. Ta rec se upotrebljava nekoliko puta u vasem clanku. Sta se to proslavlja? Najveca tragedija u istoriji srpske nacije? Umesto pomena i odavanja poste palim borcima na svecan i dostojanstven nacin, sve te tzv. proslave svode se na crkvenu sluzbu, pracenu gozbom uz muziku i igranje. Da li postoji jos neka civilizovana nacija koja je mitovima pretvorila najveci poraz u pobedu, da bi opravdala groeskno proslavljanje tragedije?
Anabela
Drugi imaju samo mitove. Pocev od neistorijskih Tristana i Izolde, Nibelunga, pa do "americke izuzetnosti". Narodi , kao Srbi i Jevreji, imaju u osnovi "ideju da se priblize nebu, duhovnu vertikalu, njihova narodna tradicija je istorijski izvestaj kroz koji prolaze istorijske licnosti i dogadjaji, eticki kodeks sa primerima bez premca (Banovic Strahinja, Majka Jevrosima....).Tvorci smo svoje crkve i istorije, na Kosovu ostade sultan (emir) i njegov princ i Turci se ne vratise jos 50 godina u Srb
Препоручујем 2
Sofija
Mnoge nacije za nasu kulturu imaju izraz "srpska civilizacija".Mali primer: kod mog kuma na Slavi (koju imaju samo Srbi) postuje se obicaj prenesen preko njegovog dede od davnina. Gosti su rasporedjeni, ugosceni,pod stalnom paznjom-kao u najluksuzijem restoranu (a obisla sam pola sveta).Imamo sopstveni "ugovor sa Bogom", eticki kodeks,stari u veru,stare zakone i sabotiraju nas bez prestanka.Stalno.
Препоручујем 2
Прикажи још одговора
Lipe cvatu, sve je isto k'o i lani
Sarajevsko dijete, Goran Bregovic, planetarna muzicka zvijezda, 1984. godine bio je producent albuma "Bijelog dugmeta" ciji omot krasi poznata slika Urosa Predica "Kosovka djevojka". LP-kaseta ovog albuma, u izdanju sarajevskog studija "Diskoton", pocinje sa jugoslovenskom himnom "Hej Slaveni". A najvecu popularnost s ovog Bregovicevog albuma dozivjela je pjesma "Lipe cvatu, sve je isto k'o i lani". Sa ove kasete, koju brizljivo cuvam, dopada mi se i prekrasna balada "Jer kad ostaris". /Dj.Te./
Мирослав
Хвала Политици што се сетила. Одете на РТС, Б92, не би човек рекао да је Видовдан, или би помислио да то нису вести из Србије. Можда би и објавили понеки понешто о томе да се Косовска битка догодила негде другде а не на Косову, или да су је водили неки други народи а не Срби. Ех, какви смо... И треба да нас сналазе беде кад смо такви.
Sofija
Obnovljene Srbije su se neki odmah uplasili, a u XIX veku je bilo kao i danas: ucene, uslovi, pritisci. Oslobodjena Srbija se naivno i entuzijasticno okrenula "hriscanskoj" Evropi-koja nas od Karadjordja do danas pritiska, namece napr. predstavnicki politicki sistem,drzavni aparat koji nije u duhu nase drzavotvornosti i narodnoh duha, ujedinjenje sa Sl i Hr. , socijalizam i konacno rat devedesetih...ali naucili smo mnogo i vecina je cvrsta (uprkos botovima) :)
Гоги
Покушај друштвене промене од комунистичког једноумља, преко националистичког слепоумља, нису обезбедиле демократизацију и културализацију српског друштва већ су свели утемељење вредности на њихов првобитни крик. Одјек традиције коју нисмо препознали, а на коју се најчешће наша политичка елита позива једино у намери да очува власт, јер је она извор финансијског престижа. Последица тога је задрта ритуалност, разврат над обичајима, инструментализовано хришћанство и параноични аутизам.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља