уторак, 20.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:15

Педи Ешдаун цензурисао „Дон Жуана”

Високи представник међународне заједнице у БиХ тражио је да се из Молијеровог дела избаци реплика о Турцима јер је сметала бошњачким политичарима, наведено је у књизи „Анегдоте и цртице из позоришног живота”
Аутор: Мирјана Сретеновићпонедељак, 01.07.2019. у 12:02
Миодраг Петровић Чкаља: анегдота са Титом (Фотодокументација Политике); Добрица Милутиновић: кубурење са глумачком платом (Фото Википедија); Стојан Дечермић: бруто и нето хонорар (Фотоархива Мирјане Радошевић)

Када је књижевник Јанко Веселиновић постављен за драматурга Народног позоришта у Београду дошли су новинари да га интервјуишу интересујући се како ће се снаћи на новом положају. Један новинар га је упитао шта мисли о опери и добио одговор: „Знаш, роде, све што је рђаво написано и не може да се чита, то се отпева. Ето, то је опера!”

Ово је једна од живописних прича из књиге „Анегдоте и цртице из позоришног живота” коју је недавно приредио позоришни продуцент Милован Здравковић, а објавио Фестивал монодраме и пантомиме из Земуна.

– Анегдоте на непретенциозан начин илуструју односе између људи у позоришту, њихов однос према локалној средини, али и средине према њима, посредно објашњавајући друштвено стање и дух тога доба. Приче у овој књизи сврстане су у 20 група: патриотско-родољубиве, о посвећености, однос према великим уметницима, о социјалном статусу глумаца, утицај политике на позориште, позориште и критика, анегдоте из кафане, глумци и надимци, однос према публици, о реклами и добротворима – каже Милован Здравковић који је докторирао на Факултету драмских уметности у Београду.

У књизи се нашла и анегдота о Јосипу Брозу који је волео да буде у друштву уметника. Често је са њима остајао дуже него што је протокол предвиђао. Једном је ћаскао са Миодрагом Петровићем Чкаљом, у то време највећом комичарском звездом. Тито га пита: „Је ли, богати, зашто ти никад не правиш шалу на мој рачун”, а Чкаља одговори: „Боље је, друже председниче, да ја Вама прогледам кроз прсте, него ви мене да гледате иза решетака”.

У књизи је забележен и догађај из Чкаљиног детињства када је и добио овај надимак. Када је био са друговима на пецању Миодраг је тражио од друга да му дода штап, мочугу – чакљу која им је служила као помоћ у пецању. У брзини је изговорио: „Додај ми чкаљу!”

Како је као дете био „сувоњав и штркљаст”, надимак је на неки начин и одговарао његовој појави. Надимак су прихватили дечје друштво, комшилук у Крушевцу, граду Чкаљиног детињства, а потом га је понео у Београд на студије и носио заувек.

Глумац Љубомир Убавкић, члан Књажевачког српског театра, свој надимак Пендула стекао је у школи. Професор француског је питао његовог друга како се каже зидни часовник са клатном. „Le pendule”, одговорио је друг. „Зар се у француском језику чита као што се пише”, упитао је професор. „Шапнуо ми је Убавкић”, одговорио је ђак. „Баш си ти Убавкићу пендула”, прекори га професор, а надимак оста за цео живот.

Друштво често касно схвати вредност великих људи који живе међу нама. То се најчешће деси након смрти. Отац српског театра Јоаким Вујић животни пут је завршио у Београду. Становао је скромно, у једној собици код издавача „Винклера” близу Саборне цркве. Кад је издавач коричио Јоакимову књигу 1847. године, овај великан је напустио свет. До вечне куће испратили су га ученици и учитељи београдских школа и многи виђени Београђани. Опело у Саборној цркви служио је архимандрит Гаврило Поповић. Сахрањен је на Ташмајданском гробљу близу цркве Светог Марка. Тако се Београд ипак достојно опростио од овог великана, наведено је у књизи „Анегдоте и цртице из позоришног живота”.

У књизи је забележено и да је Народно позориште Републике Српске на свој репертоар поставило Молијеровог „Дон Жуана” након чега се огласио Педи Ешдаун, високи представник међународне заједнице у БиХ. Затражио је да се из драме избаци део у којем Зганарел, грдећи Дон Жуана, и наводећи разне погрде на његов рачун, изговара реплику: „Турчин!”, као потврду Дон Жуанове зле природе.

Ову драму Молијер је написао у 17. веку када је Европа страховала од најезде Отоманске Турске, а Педи Ешдаун је реаговао на жалбу бошњачких политичара којима је засметало ово Молијерово поређење.

Кубурење с глумачком платом описао нам је глумац Добрица Милутиновић. Седећи у кафани „Два јелена” у Скадарлији неко од младих глумаца упитао га је како излази на крај с платом цео месец. „Мој синко, ево овако: од првог до другог некако, од другог до првог никако”, рекао је Добрица.

А Богдан Диклић једном је приметио: „Има неталентованих глумаца, али има и неталентоване публике... Нема малих и великих улога, само малих и великих хонорара.”

У Библиотеци града Београда глумци Стојан Цоле Дечермић и Синиша Кукић требало је једном приликом да читају поезију Агостина Нета, песника и првог председника Анголе. Договарају се за хонорар, организатор изговара цифру и Дечермић пита да ли је нето или бруто.

„Бруто”, каже организатор.

„Па да ли ми треба да читамо поезију Агостина Нета или Агостина Брута?”, упита Цоле. И добили су нето хонорар.


Коментари1
365e1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladislav Marjanovic
Pokojni Esdaun je cenzurisanjem Molijerovog "Don Zuana" samo dao dokaza svoje visoke politicke svesti, tj. sluzenju idejama zapadne liberalne demokratije. U tome ga je prevazisao samo nekadasnji austrougarski upravnik Bosne Benjamin Kalaj koji je zabranio prodaju svoje "Istorije Srba" na teritoriji BiH jer je smatrao da je suvise srbofilska! Oba guvernera nasla su se na istoj liniji: suzbijali su kulturno stvaralastvo ako nije bilo, kako bi se danas reklo, "politicki korektno"...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља