понедељак, 26.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:38

Српски војници из Њујорке, Ћикаге, Милвоке и Шакрамента

Када је емигрирао у САД наш сточар постао је рудар. Када је букнуо Велики рат обукао је униформу. Потом је бачен у заборав – каже историчар Милан Мицић, аутор књиге о српским добровољцима из Америке
Аутор: Мирјана Сретеновићпонедељак, 01.07.2019. у 12:06
Добровољци: Раде је у Америци постајао Реј па су и у домовини почели да га зову Рајмунда (Фотографија из књиге „Американци“)

Индустријализација САД и уверење да је Америка земља шансе за материјални успон покретали су европске масе почетком 20. века на далеки пут преко Атланског океана. Одлазак у Америку за српске младиће био је први излазак из њихових села. Прелазећи океан наш исељеник није мењао само своје поднебље, већ и своје биће, од сточара се преображавао у индустријског радника и копача руде. А када је домовина рекла „упомоћ”, за време Великог рата, он се враћао кући и добровољно облачио војничку униформу.

Ратни ветерани из САД који су се након рада насели у Банату, Бачкој, Срему, Барањи и Славонији називани су Американцима. Они су жуљали руке у америчким челичанама, железарама и рудницима. Градили су пруге у деловима, како су говорили, „Њујорке, Ћикаге, Милвоке, Шакрамента”. Раде је тако у Америци постајао Реј па су и домовини почели да га зову Рајмунда.

– Путовање бродом, у трећој класи, на бескрајном океану, у непознато, био је први и дубоки стрес за једва писмене младиће који су тек напустили своја села. Пристизали су на острво Елис и путовали до одредишта у унутрашњости САД, где су их чекали браћа или рођаци. Било је ту и 14-годишњака који су кретали са завежљајем и картонски картоном на прсима с натписом куда иду – каже историчар Милан Мицић, аутор књиге „Американци, српски добровољци из САД (1914-1918)”. Његов деда Јован један је од Американаца. Разлог више да унук сакупи и објави 25 породичних сећања о српским добровољцима из САД и Аргентине.

– Хронична полуглад која је владала у динарским крајевима и могућност зараде у САД покретали су људе на сеобе. Радили су на најтежим пословима у угљенокоповима у Пенсилванији и Охају, у рудокоповима у Мичигену, Минесоти, Монтани, Аризони, Ајдаху, Вајомингу, Невади, у кланицама у Чикагу, Канзас Ситију, Сент Луису, на сечи шуме у Орегону и Вашингтону, у ресторанима и рудницима Калифорније, на спирању злата у Аљасци, у фабрикама гуме, на железници, фарми, у месари – наводи Мицић.

Срби су 1916. били присутни у 187 места у САД. Окупљали су се у „салунима” где су се налазили пре и после рада, ту су долазили до информација о послу и имали контакт са завичајем.

– Прикупљање добровољаца у САД наилазило је на озбиљне препреке. До априла 1917. САД су биле војно неутралне, а свако прикупљање добровољаца тражило је финансијску помоћ и превоз бродовима од стране савезника. Аустрофилски оријентисани Хрвати радили су на сузбијању југословенске идеје у хрватској заједници у САД. Извесни Грга Старчевић 1915. објавио је брошуру у којој је оптуживао Србе да они неће Југославију и да је она „само копрена у стварању Велике Србије”, истиче аутор књиге.

– За потребе прикупљања српских добровољаца из Америке, Француска је обезбедила кредит од два милиона франака. На челима српским заједница били су салонери који су живели од печалбара (упошљавали их, формирали добротворна друштва, покретали новине на српском језику) и њима није одговарало да им „потрошачи” иду у рат. Услед рата наднице у САД су знатно скочиле, радници су добили социјално осигурање, што није подстицајно деловало на пријављивање у војску – примећује Милан Мицић.

Међу добровољцима био је Ристо Вајагић из Босанске крупе, одликован Карађорђевом звездом. Ту је и Анка Тројановић из Херцег Новог, која је из САД 1914. распоређена за болничарку у Призрену.

Добровољац Владимир Лучић из Мркоњића имао је два разреда основне школе и срце у јунака. Рањен је на Солунском фронту. Када је 1976. одлазио са овога света, имао је делић бомбе испод једног уха, а много делића налазило се на леђима и једној бутини...

Марко Раичковић, рудар у Монтани, после рата није хтео да се одриче српства као неки други. „Ја сам доша' из Америке да гинем за српство, а сад ми Титешко говори да сам Црногорац само да нас је мање”. На његовој кући омладина је исписивала пароле о Титу и Стаљину. Кад је 1948. Удба тражила да брише пароле о Русима, Марко је рекао: „Нит сам их писа', нити ћу их брисати”.

Након рата добровољац Митар Раичковић за празнике је облачио кангар одело из Америке и обувао жуте опанке извезене белим концем. У том оделу је и сахрањен, посведочили су његови синови.

Марка Басарића заболео је зуб и од доктора је тражио да му да инјекцију. „Јеси ли ти Марко добровољац?”, питао га је доктор. „Тражиш инјекцију, срам те било!” Онда му је извадио зуб без инјекције.

– Добровољци из САД били су млади људи који нису служили војску и у америчким градовима развили су врло либералне навике. Зато су били тежак материјал и од њих није било лако направити дисциплинованог војника. Самовоља старешина била је страна динарском менталитету ових Срба и навикама које су стекли на печалби у САД. Од обилне америчке хране имали су и стомаке, тако да им опасачи нису били потребни.

Аутор књиге наглашава да њихово насељавање Баната и потом немачка окупација чине причу о људској решености да се опстане и траје, о смислу у бесмислу, о потреби да се преживи упркос околностима.

– Окупација коју су прошли у Банату за њих је била невоља која „буде и прође”, још један рат који ваља преживети, где је требало сачувати децу која су вођена њиховим примером често кретала пут отпора окупатору. Послератни свет комунистичких вредности и потпуна идеолошка промена после Другог светског рата били су њихова духовна, ментална и вредносна окупација. Бацање њиховог света на маргину, у таму непамћења, у заборав као казну – каже Милан Мицић.


Коментари7
b0b1f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

протојереј Саша Петровић
И на крају крајева можемо опет и опет да констатујемо да је комунизам нанео веће штете Српству него сви окупатори заједно. Питање је дали ћемо се икада опоравити од тога зла....
Tommy Gavin
@Igor G. Uz pomoć američkih kredita koje i danas vraćaju (jer su ih konstantno "prebijali"), a za Nordijce - posebno Norvežane - nafta je odigrala glavnu ulogu. Komunizam nije bio zlatan, ali je za deseterostruko umanjio nejednakost. Kraljevina je bila dom tajkuna - preslika današnjeg vremena. A Srba je bilo najviše - u doba komunizma. Mislite o tome.
Препоручујем 1
Boris
@Slavko Petrov Socijalizam je postojao 35, a ne 60 godina. Komunisti nisu nikoga opismenili, nego je to doslo s vremenom. Po tom vasem principu, Franko je opismenio Spance, a Tadic uveo brzi internet...
Препоручујем 7
Прикажи још одговора

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Друштво

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља