Крај априла и почетак маја дани су када се суморно холандско време почне комешати, небо постаје све више плаво и осећа се неспорни долазак пролећа. Тада се слави и краљев дан, у ваздуху се осећа некаква промена и цела земља просто живне. Тако сам се и ја пренуо из зимског полусна и нашао се у плаво-жутом возу, на путу за Мастрихт, главни град јужне холандске покрајине Лимбург.
Дан сам започео чајем и лимбуршком питом од јабука, а онда полако кренуо ка месту састанка са водичем, проћелавим господином од неких педесетак година, карактеристично мршаве и високе фигуре. Носио је наочаре са округлим стаклима уоквиреним браон рамом, које су се лепо уклапале уз његов префињени начин приповедања о историји града и његових знаменитости.
Мастрихт је град дуге традиције, са мноштвом старих грађевина. Међу њима се нарочито издвајају бројне цркве које је тешко побројати. Једна од њих, изграђена крајем тринаестог века, претворена је у књижару. Урађено је то у складу са познатом холандском прагматичношћу, кад је ишчезла потреба људи за активностима којима је црква иначе намењена.
По завршетку првог дела обиласка, посвећеног давно прошлим временима, господин са округлим наочарима нас је довео до једног моста, згодног као место приповедања о новијој градској историји. Град лежи на реци Мас (у нашем преводу понекад названа и Меза), по којој је и добио име и која га својим током од југа ка северу пресеца на два дела.
Пратећи ток реке, у самом граду се преко ње пружају Мост Џона Кенедија, Високи мост, Мост Светог Серватија, Вилхелминин, Железички и Северни мост. Према речима нашег водича, и мостови Мастрихта представљају нешто далеко више од средства које људима омогућава да се нађу са друге стране водене баријере.
У овом холандском граду, смештеном тик уз белгијску границу, удаљеном двадесетак километара од Немачке, фебруара 1992. године потписан је чувени Уговор из Мастрихта, којим је створена Европска унија у данашњем облику. Тада је утрт и пут за заједничку европску валуту, која на полеђини свих папирних апоена има управо мостове. Према мршавом господину који нас мирно гледа кроз округла стакла својих наочара док говори, тиме је омогућено чврсто повезивање европских народа, а мостови Мастрихта прави су симбол те снажне везе.
Преко њих не прелазе само људи и возила, већ се и размењују идеје заједништва, сарадње, толеранције и међусобног разумевања. У граду који је велики универзитетски центар, и где половина студената долази из иностранства, мостови имају још већу симболику и представљају метафору за повезивање култура из свих крајева света. Каже он даље како се та метафора идеално уклапа у холандске и опште прихваћене европске вредности.
Док сам слушао ову лепо обликовану причу, лактова наслоњених на ограду Високог моста и погледа расутог по мутној Мези, у мисли ми је дошао још један град подигнут на великој европској реци. У питању је такође велики културни и универзитетски центар богате историје, исто познат по толеранцији и мноштву различитости које спаја у себи.
Пре тачно 20 година постао је познат и по својим мостовима. Пали су тих априлских дана сви у Дунав: и Варадински, и Мост слободе и Жежељев мост, иако су били 300 километара далеко од Космета и зоне борбених дејстава. Говорило се у то време иронично да је Нови Сад једини град на свету у коме река тече изнад уместо испод мостова.
Тог тужног пролећа 1999. године без свог моста је остао и мој Врбас, кад је једне вечери нагло пробуђен из сна у који је тонуо ушушкан усред војвођанске равнице. Стропоштао се тада беспомоћни врбаски мост, уз ломљаву прозора на околним кућама и гласну детонацију, која је у мојим ушима одзвањала једнако страшно као детонације које сам слушао оног олујног августа 1995. године док сам у избегличкој колони заувек напуштао своју родну кућу и свој Кордун.
Како је могуће да једни мостови спајају људе и промовишу позитивне вредности онда када стоје изнад воде, а други да би људима донели добро морају бити поломљени и бачени на дно реке? Како то да су неки мостови намењени пешацима, бициклистима и дечјим колицима, а неки изгледа само шкољкама и рибама?
Знам да на ова питања никада неће бити одговора. Никада неће бити објашњено ни где су те узвишене вредности, којима се сви воде, изненада нестале 7. маја 1999. када је из авиона холандског краљевског ратног ваздухопловства, у сред дана, са безбедне висине испуштен товар касетних бомби изнад глава оних несрећних и недужних људи који су се тада нашли на улицама града Ниша.
Док сам ја претурао по сећањима на нека не баш пријатна времена, проћелави господин нам је, завршивши са својим излагањем, већ препоручивао један ресторан, завучен у некој од споредних улица. Према њему, ту се служи врло укусна храна уз домаће пиво које је вероватно најбоље у граду.
Кад га је неко из групе упитао да ли можда лично познаје власника, он искусно лаганим покретом одмахну главом. Ипак, округла стакла од наочара нису могла сакрити његов поглед који се са наших лица тада нагло спустио негде према земљи.
Марко Мерџан, Холандија
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
