недеља, 15.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:03
ПОГЛЕДИ

Реалност и представа

Гардероба, места на којима се руча и аутомобил који се вози, више не служе само да би људи задовољили потребу за одећом, храном и превозним средством, већ постају симболи уз помоћ којих се другим људима показује припадност одређеном друштвеном слоју
Аутор: Наташа Јовановић Ајзенхамерсубота, 13.07.2019. у 18:00

Недавно су моји студенти завршили мало школско (пилот) истраживање у којем су испитаници (узраст око 15 година) рекли да верују како је живот инфлуенсера (утицајних људи са друштвених мрежа) у реалности заиста тако сјајан и гламурозан како на друштвеним мрежама и изгледа. Недостатак критичке дистанце према ономе што се „сервира” у виду слика на интернету ме је, морам признати, ипак изненадио (очекивала сам такве одговoре, али у ипак нешто релативнијој форми). Читајући одговоре младих испитаника, запитала сам се да ли је важније оно што се стварно догађа са нама, око нас и у нама, или је важније да се наши доживљаји, тј. слика о њима, што је могуће тачније уклопе у прокламовану интернет представу? Веома је важно питање и какви ће бити међуљудски односи у будућим генерацијама у којима је већ сада представа важнија од реалности?

У социолошкој литератури све чешће се употребљавају (страни) термини попут front page или display стила живота како би се описали и објаснили нови феномени у непосредној вези са визуелном културом која постаје важан део свакодневице. Много је сфера у којима слике постају важније од реалности. Узмимо за пример културу родитељства и младе парове који савршено дотерани седе у кафићу (у колима, на плажи, или у својој дневној соби) са малом децом која на одећи немају ниједну флеку и који се неколико десетина пута фотографишу да би те слике могли да „окаче” на друштвене мреже опонашајући, али и репродукујући, идеал савршено изгледајућег родитељства.

Одувек су људи желели да изгледају лепо на фотографијама, али су оне некада чуване на полицама и у албумима и гледао их је узак круг пријатеља и родбине, а сада је поента у томе да их види што више људи. Међутим, тако велика доступност савршених слика може врло лако постати извор фрустрација за неке друге људе у истим улогама. Бомбардовани нестварним представама о томе како породична слика треба да изгледа, други родитељи се питају да ли испуњавају своју улогу ако не могу да понуде идеал са слике.

Феномен преплетене реалности и представе појављује се и тамо где бисмо га најмање очекивали – у сфери духовног живота. Папа Фрања је недавно позвао вернике да не буду, како је рекао front page хришћани. Он је указао на раскорак између појавног и суштинског, који узима све више маха у различитим сферама друштвености, па очигледно и у домену религије. Наравно, борба различитих цркава са процесима секуларизације и модернизације траје већ дуже време и то је велика и сложена тема. Међутим, занимљиво је и веома индикативно то што се о проблематици замене суштинског инстант формама говори и расправља чак и у религијским круговима.

Идеја о томе да ће визуелно заменити искуствено није новијег датума, међутим, чини се да је сада та идеја из дистопијског прешла у реалност. Још осамдесетих година филозоф Жан Бодријар упозорио је на то да узлазимо у еру спектакала и симулакрума. Он је рекао да обмане и опсцене полако замењују реалан друштвени простор и да људи све више комуницирају преко потрошње, а не лицем у лице. Тако гардероба, места на којима се руча и аутомобил који се вози, више не служе само да би људи задовољили потребу за одећом, храном и превозним средством, већ постају симболи уз помоћ којих се другим људима показује припадност одређеном друштвеном слоју и указује на стил живота који се практикује, а да се не размени једна једина реч. Пре неколико деценија ова предвиђања деловала су као као сценарио за научнофантастични филм (Бодријарова књига се, не без разлога, појављује у једном таквом филму – у првом делу трилогије „Матрикс”), но данас, у ери хиперпродукције слика на друштвеним мрежама, чини се да су Бодријарове идеје „заживеле” и ван граница дистопије.

Визуелна или display култура свакако није подједнако заступљена у различитим географским, социјалним или генерацијским координатама. Број људи који социјално и економски могу да испрате захтеве визуелне културе релативно је мали (нарочито ако на уму имамо глобалну перспективу), али тај мали број људи живи у развијенијим деловима света и намеће трендове и праксе који се неминовно шире по законима глобализацијских процеса. Наравно, технолошке иновације донеле су много шта добро и олакшале живот у разним сферама, али донеле су и потребу за балансирањем између представа и реалности, а тај ход по жици као да постаје један од главних изазова новог доба. Док сам размишљала о истраживању мојих студената и о томе у којој мери ће будуће генерације бити обликоване инстраграм и фејсбук културом, наишла сам на папину критику front page хришћанства, која ме је само додатно учврстила у уверењу да ће инстант култура слика и спектакала бити варијабла на коју ће друштво у различитим сферама, па чак и у религијској, морати озбиљно да рачуна.

Асистенткиња на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари3
5f1bc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

B
Ponuditi psu kosku za kojom ce da trci, pa makar koska bila i u hologramskom formatu. Tesko da postoji mesto na zemlji koje je vizuelno i sustinski veci rob materijalnoj vrednosnoj pojavi i formi od Vatikana.
Boris
"већ постају симболи уз помоћ којих се другим људима показује припадност одређеном друштвеном слоју", ovo nije nikakva novotarija, oduvijek je tako. Pa, faraoni su gradili grobnice, jedina funkcija im je bila budu poharane...
Olivera
Borise, to su bili faraoni, vrhovni drustveni sloj. Problem fenomena kojim se tekst bavi i jeste u tome sto "obican" svet glumi "faraone" i u tome cesto preteruje, sustinski zanemarujuci svoj stvarni zivot i obmanjujuci i sebe i druge. (izvinjavam se zbog problema sa tastaturom). Podrska autorki na istrajnosti u analizi aktuelnih pojava i trendova ciji su efekti dugorocni i sa kojima treba da se suocimo kao drustvo, na adekvatan nacin.
Препоручујем 25

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља