Ердоган ономад у Сарајеву рече да „Турска не може себи да допусти луксуз да се не умеша у балканске послове”. Русија најављује чвршћи наступ у региону. Кинески пут свиле пролази истом трасом. Ако је све то малигно, шта је са бенигним?

„Европа и Сједињене Државе су покушале да консолидују западни Балкан, и то им није пошло за руком. До сада је пропао сваки покушај да се дође до великог пробоја кроз измену устава БиХ. Сада је јасно да овај приступ неће функционисати.”

Коаутори цитираних редова Марк Визнер, Младен Прелец и Камерон Мантер нису ни високи политички функционери нити академске звезде, али јесу значајне дипломате и истраживачи, са искуством у региону. Објавили су их крајем маја у угледном часопису „Национални интерес”, који прате они који одлучују у САД, као што и редакција прати пулс администрације. Ево, утврдили су да је политика Запада у региону безуспешна, што није ништа ново, иако то суперсила и вазална ЕУ тешко признају, а њихови представници на терену тек када им истекне мандат или оду у пензију.

Ново, међутим, јесте што решење не траже у повећању погрешне терапије. За разлику од Сервера, Петрича, Коена и сличних, који увек траже додавање гаса у кривом правцу, Визнер, Прелец и Мантер сматрају да је неопходна промена приступа. Најприје, како објашњавају, зашто актуелни приступ не функционише?

„Већ дуги низ година Европа и Сједињене Државе охрабрују локалне лидере да пажњу преусмере са најтежих проблема, који су их довели у жустар међусобни сукоб, на технички и аполитични рад на интеграцијама у Европску унију (ЕУ) и НАТО. Постојала је нада да ће на тај начин неугодни сукоби омекшати и постати решиви. Сада је постало јасно да неће.”

У две цитиране реченице садржана је нелогична претпоставка да би људи могли да занемаре своје најтеже политичке проблеме да би се бавили аполитичним техникалијама. Дакле, очекивало се да три народа који су три и по године гинули за независност БиХ или за самосталност РС и ХБ своје жртве ставе у заграду и баве се интеграцијом у једну међународну војну организацију којом командују САД и у једну унију држава којом диригује Немачка. Исте земље које су кумовале разбијању СФРЈ (Геншер у Мастрихту) и избијању грађанског рата у БиХ (Цимерман у Сарајеву). Као да су Срби, Хрвати и Муслимани у БиХ лоботомијом изгубили сећање на своју мртву браћу и на своје живе ране, те на то ко је споља бацио шибицу у већ политички прегрејану Југославију и њену минијатуру. Шта тек рећи за стање мозгова оних који су се „надали” да је такав приступ реалан? Хтели су диктатуром протектората оно што није успело ни диктатуром пролетаријата ни шестојануарском диктатуром? Ступидност очекивања да ће народима у БиХ бити примарно оно што им је маргинално признају накнадно и сами аутори:

„Претходни покушаји су оманули или зато што су стварни проблеми игнорисани, или због тога што је покушано да се сувише брзо постигне много тога. Потребан је нови приступ, који препознаје озбиљност проблема и прихвата да ће за његово решавање бити потребно пуно времена, значајних средстава и кадрова. У БиХ је реч о проблемима државног идентитета и опстанка, који сежу далеко уназад пре минулог рата, фаворизују фундаментална питања идентитета и дубоко су емоционални.”

Елем, досадашњи приступ је био неозбиљан: занемаривани су стварни проблеми и покушавало се све на брзину. Међутим, то „на брзину” траје већ четврт века, а за нови озбиљнији приступ „биће потребно још много времена”. Ако су САД и ЕУ за решење проблема имена македонске државе потрошили 30 година, за КиМ (Србију) и Српску (БиХ), биће им потребно бар три пута више. Проблем ће се прелити и у 22. век, и то под оптимистичком претпоставком да ће протекторат напокон престати да „игнорише стварне проблеме”. Али, боже мој, ако не буде ваљао ни тај нови приступ, биће и трећи...

Њима се не жури јер последице промашаја сносе локални народи, а експерименти су поучни чак и ако је резултат негативан. Како рече Вучић, Срби и Албанци би се без њихове медијације лакше договорили, а Додик од њих грчевито брани оно што су се Срби, Бошњаци и Хрвати у Дејтону договорили још 1995. Ауторски трио је открио, добро јутро Колумбо, да политички инжењеринг пре/обликовања народа и држава не пали. Шта ли ће тек открити када се удубе у историју, идентитете, колективне емоције.

Утврдиће да прошлост БиХ никада није била идилична мултикултурна хармонија која је прекидана спољним агресијама и окупацијама, него историја грађанских ратова прекидана интервалима мира. Толико дугим колико су Калајевићи, Кардељићи, Микулићи могли да држе под тепихом све оно што је три народа делило и сукобљавало. Злопамћење, осветољубивост, мржња, жудња за доминацијом, једнако су природне особине људских група као и појединаца. Више него жеља за истином и помирењем, праштањем и заборавом.

Дакле, неуспех се признаје и приступ се мења. Довољно од Визнера, Прелеца и Мантера. Кључно питање, међутим, остаје изнад њиховог хоризонта: с којим правом би Вашингтон и Брисел имали монопол да се баве БиХ, чак и да нису вукли лоше потезе. Можда би други то боље. Најзад, нису ли ипак народи који ту столећима живе једини надлежни да одлуче шта ће и како ће, са собом и међусобно. Па и с ким ће, укључив и право на погрешан избор.

Професор емеритус