уторак, 20.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:47

Последњу ваљарицу сачувати као музеј

Браловића ваљарица у селу Дренови, на реци Катушници, генерације је у сукнено рухо оденула
Аутор: Бранко Пејовићпонедељак, 15.07.2019. у 20:02

Дре­но­ва – Сук­не­но оде­ло но­си­ле су ге­не­ра­ци­је на­ших пре­да­ка, да на до­ма­ћи­ну по­но­сно сто­ји и од сту­де­ни га до­бро чу­ва. Ши­ве­но је уме­ћем на­род­них мај­сто­ра шнај­де­ра од гру­бог сук­на ва­ља­ног у ва­ља­ри­ца­ма, ко­је је реч­на во­да по­кре­та­ла.

Да­нас та­кво оде­ло тек ко­ји ста­ри­на у бр­ди­ма об­у­че кад кре­не на се­о­ски ва­шар да се сво­је мла­до­сти при­се­ти, по­нос по­вра­ти и же­ља га ми­не. А ва­ља­ри­це, мно­ги­ма не­по­знат по­јам у ово вре­ме, сву­да су за­ру­ше­не, за­бо­ра­вље­не, не­ста­ле.

Ипак, још по­сто­ји јед­на – у зла­ти­бор­ском се­лу Дре­но­ви, на ре­ци Ка­ту­шни­ци. Ни она не ра­ди, одав­но је утих­ну­ла, али би с не­што ула­га­ња мо­гла по­но­во да ва­ља сук­но. За­пра­во, да по­ста­не му­зеј у ко­јем би ово­вре­ме­не ге­не­ра­ци­је упо­зна­ле овај ста­ри за­бо­ра­вље­ни за­нат. А би­ло би зна­ти­жељ­ни­ка јер је одав­де на осам ки­ло­ме­та­ра се­ло Си­ро­гој­но и у ње­му чу­ве­ни му­зеј на­род­ног гра­ди­тељ­ства на отво­ре­ном, ко­ји го­ди­шње по­хо­де хи­ља­де до­ма­ћих и стра­них по­се­ти­ла­ца.

Име јој је Бра­ло­ви­ћа ва­ља­ри­ца, на­пра­вље­на ов­де на Ка­ту­шни­ци пре 71 го­ди­ну. Ду­го је ра­ди­ла и ки­ло­ме­тре сук­на из­ва­ља­ла, ге­не­ра­ци­је у сук­не­но ру­хо оде­ну­ла, па се и умо­ри­ла. Њен га­зда Ми­лун Бра­ло­вић, ко­ји и сам га­зи се­дам­де­се­ту, тре­ће ко­ле­но је у том по­слу, пре ње­га су ов­де сук­но за ће­бад, ка­пу­те, пан­та­ло­не ва­ља­ли ње­гов де­да Јо­ви­ша и отац Ми­о­драг. Уз ва­ља­ри­цу је ту и дав­на­шња во­де­ни­ца.

При­по­ве­да­ли су ста­ри­ји Ми­лу­ну ка­ко је с кра­ја че­тр­де­се­тих пра­вље­на Бра­ло­ви­ћа ва­ља­ри­ца, све је руч­но гра­ђе­но. Од ала­та мај­сто­ри су ко­ри­сти­ли ке­сер, ско­блу, те­сте­ру обич­ну и ду­бе­ћу, ма­цо­лу... Био је то му­ко­тр­пан по­сао, тра­га­ло се уна­о­ко­ло и пет ки­ло­ме­та­ра да се на­ђе шу­пља бу­ква за ва­ља­рич­ки ба­дањ, као и ста­ро хра­сто­во др­во без чво­ро­ва за ма­ље­ве.

– Ва­ља­ри­ца се са­сто­ји од бад­ња, вре­те­на, ко­ла, сту­пе, на­пре, два ма­ља и још не­ких де­ло­ва. Ра­ди­ла је та­ко што су ма­ље­ви (те­шки око 150 ки­ло­гра­ма) на­из­ме­нич­но уда­ра­ли у сук­но, при­том га омек­ша­ва­ли, па је до­би­ја­ло ру­деж. Ва­ља­ло се и по­ли­ва­ло то­плом во­дом на сва­ка два са­та, сук­но је по­вре­ме­но мо­ра­ло и да се пре­тре­са ка­ко би се јед­на­ко ува­ља­ло. Сва­ко је мо­рао да до­не­се и по­ве­сму (ку­де­љу од те­жи­не) с ко­јом је ва­љар уте­зао сук­но, бо­је­но или не­бо­је­но. А ни­је би­ло ла­ко ра­ди­ти. Отац и ја смо ра­ди­ли по 15 да­на и но­ћи без пре­ки­да. Умо­ран за­спим, али се на сва­ка два са­та бу­дим да бих по­ли­вао сук­но то­плом во­дом, не знам ни кад је дан ни ноћ. Кли­но­ви су зна­ли да за­ста­ну, па кад је зи­ма, ва­ља­ло је си­ла­зи­ти у ле­де­ну во­ду да се за­стој от­кло­ни, али у мла­до­сти ни­шта ни­је те­шко А кад се из­ва­ди ва­ља­но сук­но, он­да се су­ши­ло на огра­ди јер ни­је мо­гло дру­га­чи­је. Би­ло је сук­на ду­жи­не и по 60 ме­та­ра – се­ћа се Ми­лун, ко­ји је од 1975. го­ди­не по­чео да ра­ди у ва­ља­ри­ци.

И има­ло је тих го­ди­на мно­го по­сла, до­ла­зи­ли су с ра­зних стра­на, на ко­њи­ма до­но­си­ли ву­ну за ва­ља­ње: из Ко­ки­ног Бро­да, Ра­до­ји­не, Нег­би­не, Ја­се­но­ва све до Рав­ни, Ни­ко­је­ви­ћа, Ро­жан­ства... Ле­по се за­ра­ђи­ва­ло, по ду­жном ме­тру на­пла­ћи­ва­ло. Али про­ме­ни­ла су се вре­ме­на: сук­но су за­ме­ни­ли дру­ги ма­те­ри­ја­ли, ста­ри су оне­мо­ћа­ли да оба­вља­ју тај те­жак по­сао, а мла­де то не за­ни­ма. За­то у но­ви­је вре­ме ва­ља­ри­ца не ра­ди, за­вр­ши­ла је рад­ни век. 

– Са­да се, ето, до­га­ђа да љу­ди опет тра­же до­бро ва­ља­но сук­но, али чи­ме га на­пра­ви­ти. Пре два­де­се­так да­на пи­тао ме чо­век из Ча­је­ти­не шта да ра­ди са сво­јих 20 ме­та­ра сук­на, на то сам му од­го­во­рио да ва­ља­ри­ца ви­ше не ра­ди и да му по­мо­ћи не мо­гу. А да се пре­у­ре­ди у му­зеј, то би мо­жда мо­гло. За ову мо­ју ва­ља­ри­цу ин­те­ре­со­ва­ли су се из Му­зе­ја „Ста­ро се­ло” у Си­ро­гој­ну, ко­ји са­ку­пља и чу­ва објек­те на­род­ног гра­ди­тељ­ства. Ко­ли­ко знам, у ши­рој око­ли­ни их не­ма, а би­ле су ва­ља­ри­це на При­шта­ви­ци, у Со­ло­ту­ши и дру­ге, а ни оне одав­но не ра­де – ис­при­чао нам је Ми­лун Бра­ло­вић из Дре­но­ве

 


Коментари0
7abb0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља