уторак, 10.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:02

Париска опера слави 350. рођендан

Ове године обележава се 350 година старе Опере Гарније и три деценије Опере Бастиља, а нова поставка Вагнерове опере „Тристан и Изолда” играна је у септембру као увод у слављеничку сезону
Аутор: Нина Живанчевићуторак, 16.07.2019. у 22:00
(Фото ЕПА/Ian Langsdon)

Специјално за „Политику”
Париз – Париска опера слави 350 година свог постојања, а за рођење узима се 28. јун 1669. године, када је француски монарх „Сунце” – Луј Четрнаести – одобрио стварање Краљевске музичке академије у Паризу. Краљ Сунце, који је живео за плес и сопствени драмски перформанс, не само да је желео да себи створи место које ће стално приказивати његове театарске творевине већ и простор за анимацију грађана све више зависних од уметничке производње италијанске сцене. Замисао Луја Четрнаестог била је да народу подари државну институцију која ће стално снабдевати публику забавом и у томе она беше потпуно модерна; између осталог, он је био први који је основао пензијски фонд за остареле глумце, певаче и музичаре при опери.

Међутим, након три века много тога се променило, потребе савремене позоришне и балетске сцене диктирају нови извођачки жанрови јер су они класични, попут чисто лирског балета и традиционалне опере потпуно били превазиђени још у време Рихарда Вагнера. Славни композитор се први залагао за идеју „јединственог жанра”, интердисциплинарног, који би обухватао све извођачке елементе, а који је он лично назвао методом Gesamtkunstwerk, коју практикује у свом богатом опусу.

Почетком осамдесетих година 20. века недостаци старе француске Опере Гарније показали су се крајње незахвалним за извођење представа, на шта су указали још током седамдесетих година прошлог века велики ствараоци попут композитора Пјера Булеза, театролога и редитеља Жана Вилара и кореографа Мориса Бежара. Нова Опера Бастиља инаугурисана је 1989. и потпуно је одговарала изазовима и захтевима нових продукција. У њој ће се и целе наредне сезоне приказивати хитови италијанских мајстора композитора попут Белинијевих „Пуританаца” у септембру и октобру, а затим Пучинијеве „Мадам Батерфлај” у новембру, али ће ова дела бити постављена у потпуно новом руху. Белинија ће изводити у режији Лорана Пелија, а под диригентском палицом Рикарда Фрице, док ће Пучинија дириговати Ђакомо Сагрипанти у режији легендарног Роберта Вилсона.

Луј Четрнаести био је први који је основао пензијски фонд за остареле глумце, певаче и музичаре при опери

Ове године обележава се тридесетогодишњица Опере Бастиља и 350-годишњица старе Опере Гарније тако да није мала част указана донекле млађем редитељу Питеру Селарсу, који је новом поставком легендарне Вагнерове опере „Тристан и Изолда” прошле јесени отворио сезону ове реновиране опере. Представа је играна током целог септембра 2018. као увод у слављеничку сезону. Створена као отелотворени и јединствен израз Вагнерове љубави према Матилди Весендонк, ова опера превазилази дубином и осећајношћу многобројна лирска остварења сличног жанра. Она својом универзалном поруком превазилази и основну, донекле баналну радњу средњовековне легенде тако што је претвара у велико метафизично и фигуративно дело о несрећној љубави.

Ова Вагнерова опера је одвајкада звучала модерно, блиско савременицима, али у поставци Питера Селарса, прозваног „неваљалим дечаком” савремене позоришне сцене, дело звучи савременије и боље од свих претходних извођења. У новој поставци „Тристана и Изолде” Селарс, чије дело пратим још од раних осамдесетих, успео је сасвим да занемари позоришне кулисе и вагнеровски, замарајући декор. Редитељ који је од стране америчких критичара прозван „новим позоришним Моцартом” избегао је оперску сцену која припада деветнаестом веку, а којој су често прибегавале његове колеге , навикнути на сцену италијанског белканта. Уместо уобичајеног декора, Селарс укључује у представу огромне видео-екране – интервенције авангардног видеасте Била Виоле и тиме добија на „ваздушастој”, готово нематеријалној атмосфери која суштински карактерише Тристанову тужну причу. Сусрет ова два изузетна уметника, Виоле и Селарса, као и извођење певача који ће, по Селарсовом савету, занемарити непотребан дијалог, чине ову представу сублимном и величанственом, какву Опера Бастиља и заслужује за свој рођендан.


Коментари2
f885a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

n ercegovac
Verovatno se nije uklapalo u članak, ali vredi dodati da Pariz ima i treću oprsku kuću, takođe osnovanu u vreme Luja XIV- zove se Opéra comique. Nalazi se u neposrednoj blizini Opere Garnier, a specijalnost su joj operete. Ove godine, s velikim žarom slavi dva veka od rođenja Žaka Ofenbaha. Daje se i njegova Madame Favart. Uđete s brigama, s mukom, pod stresom, a izađete razgaljeni i s osmehom od uva do uva.
zoran stokic
Tako velika operska kuća je vođena stereotipovima i linijom manjeg otpora, izvode se i na jubilej jedna te ista dela...Istorija muzike je toliko REDUKOVANA da je zapravo LAŽNA. Ako im je pored muzike i do scenografije mogli su uzeti Ramoovu "Platee" (1745.) ili Johann Adolf Hasse "Solimano" (1753.) gde su stotine statista vode rat između Turske i Persije sa slonovima, kamilama,...., brodovima, svetlima luke i grada...Ili neku od najizvođenijih, Antonio Sacchini "Œdipe a Colone" (1786.), izvedena tada oko 600 puta!!! Ako im je do objektvinosti mogli su izvesti Tommaso Traetta "Sofonisba" (1761.) koja predhodi Glukovoj reformatorskoj operi "Orfej i Euridika"(1762.), ili Paiselov "Seviljski berberin" ("Il Barbiere di Siviglia" 1782. Giovanni Paisiello), evoluirao u Mocartovu "Figarovu ženidbu" (1786.) kao i Rosijevog "Seviljkog berberina". Ili omiljenu Napoleonovu Giovanni Paisiello – "Proserpine" (1803.)...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља