Репортерка „Њујоркера” Лорен Колинс запитала се у великом тексту о Новаку Ђоковићу: Хоће ли свет икада заволети Новака? Наравно да неће, иако је он све учинио да га због тога не гризе савест. Било је то пре неколико година, када се учврстио као „број један” светског тениса.
И Си-Ен-Ен је, пошто је Ноле прекјуче искидао живце Србима, терајући их да потроше залихе седатива и озбиљно забрину РФЗО, па победио Роџера Федерера у лудом финалу Вимблдона, констатовао: „Можда није популаран као Федерер или Надал и не добија толико љубави од навијача, што иритира Ђоковића, али их редовно побеђује на турнирима који се рачунају”.
Додуше, и ја сам имао поприлично ирационалан однос према Нолету док сам га посматрао како одбија да игра са Роџером у другом сету, потом и у четвртом, питајући се зашто уопште хипнотисано буљим у телевизор пет часова, склањајући пепељару што даље од себе. Било је то из предострожности. У петом сету, пепељара је лако могла да се сусретне са телевизором и изазове велики прасак у дневној соби. Али, није ме нервирао само Ноле који је, видело се, играо на моменте одсутно, као да у себи планира где ће на летовање.
Хистерично навијање лондонске монденске публике за великог Федерера и одсуство сваке емпатије према Нолету било је толико изражено да сам се у једном тренутку сетио инцидента са Моником Селеш. Тадашњу прву играчицу света на турниру у Хамбургу 1993. године ножем је убо опсесивни навијач немачке тенисерке Штефи Граф. Моника је рањена сечивом у лопатицу и више се никада није вратила тамо где је припадала. Нападач је добио двогодишњу условну казну, уз психијатријско лечење, а како иначе припадамо нацији која обожава теорије завере, многима се учинило чудним да обезбеђење на великом турниру није реаговало.
Тадашња Југославија је била под санкцијама, па је било тешко објаснити јавном мњењу на Западу како је могуће да из земље злих људи долази девојка која, уместо машинком и сатаром, млатара рекетом и осваја свет. Срећом да наследник Џека Трбосека није искочио са трибине Централног терена на Вимблдону – хвала богу, није било магле – јер, како се испоставило на крају тај-брејка петог маратонског сета, Србин ће још дуго суверено владати тениском глобалним поретком.
Тај парадокс Нолетовог играња на престолу – да га све мање воле што је успешнији – није резултат обожавања бинарног модела Федерер-Надал, какво је инфантилно објашњење површних гледалаца тениских мечева, већ јасна свест да је Нолетов експанзионизам предсказање новог доба. Или реалности на терену, што би се рекло „по нашки”.
Наиме, његова доминација је дубоко револуционарна и крајње идеолошка, иако је Ноле можда не схвата тако. Напротив, он организује добротворне балове, сеје шарм, пева, удара дланом у рекет исказујући поштовање противнику, али је његова природна жеља да се коначно и допадне, што је интензивнија – све мање успешна.
Тај апсурд не схватају ни Срби, не разуме га ни Роберт де Ниро, који је ономад гостовао у његовој ложи на Ју-Ес опену, али је ствар одмакла далеко изнад свих њих. Јер, Нолетова доминација разнела је утврђење глобализма, као завршне фазе политичког поретка мултинационалних и спекулативних корпорација, које су у свету спорта оличавали Федерер и Надал. Зато мегакомпаније још склапају далеко вредније маркетиншке уговоре са њима двојицом него са Нолетом, што је, нехотице, доказ њиховог контрареволуционарног удара на број један светског тениса.
Јер, забога, зашто би финансирали особу која показује да особе и земље са фуснота, осуђене на колонијални статус, како државни, тако и друштвени, културни и спортски, ипак имају шансу да постану владари у свету богатих? Тој касти, у коју се тако слатко, али нажалост кратко, уклопио омиљени Шкот Њеног величанства Енди Мари, Новак Ђоковић пристаје баш онако као што је хипик Бергер пристајао оној журци у Њујорку, у музичком филмском класику „Коса”, када се окачио о лустер, поломио сав сребрни есцајг, а потом зграбио најлепшу девојку за руку и извео је напоље.
До Вимблдона, као да је Ноле намерно затварао очи пред том неправдом, али у Лондону је коначно показао пркос и први пут није публици делио срдашца и изливе љубави, већ је у њу гледао с толико видљивим презиром да је његовом оцу и стрицу вероватно срце коначно, после дужег времена, мушки заиграло од радости. И кад смо га видели како опет једе траву, учинило нам се да мљацка гурманску пљескавицу.
Шмекер који игра бездушно, шоумен са смртоносним ритерном, Арсен Лупен који је скраћеним лоптама покрао све драгуље из Федерерове и Надалове ризнице, постао је непожељни краљ у Дому лордова. Али, ако је лондонска публика показала отворену нетрпељивост према Новаку, будући британски премијер – кладим се на њега, а ко ми не верује, нека извади 100 евра – о ексцентричном Борису Џонсону је реч, пружио му је твитер подршку после меча, подсећајући Нолета да још чува рекет који му овај поклонио.
Тако је Ноле извео још један преврат. Играће рекреативно тенис са Борисом у дворишту Даунинг стрита, а истовремено ће и Хрвати навијати за њега. Показало се опет колико дежурне патриоте нису биле у праву када су осуђивале Новака зато што навија за хрватску репрезентацију, док за тренера ангажује Горана Иванишевића. И због те ситнице Новак је необичан владар.
Чак и када га овдашњи душебрижници осумњиче да једе цвеклу или навија за Хрвате, покаже се да је он ипак праву. О томе је понешто говорио легендарни боксер Мате Парлов. Када су га питали зашто није националиста, одговорио је како је то немогуће, јер је он првак света.
Зато је Ноле био тако самоуверен. Он верује више у себе, него што и свет и ми верујемо у њега. Зато ће и идућег лета рећи: „Било једном на Вимблдону”, као што је било и прекјуче. Победио је Роџера и све остале!
