Кемал спремао се да се због ситуације настале после Балканских ратова, врати у родни Истанбул, а Панчевац, магистар фармације Ђура Лакић купио је његову апотеку уз помоћ својих пријатеља, угледне београдске породице Бајлони. Посао је брзо развио и када је помислио да ће у Битољу годинама остати, избио је Први светски рат.

Све до октобра 1915. Лакић ипак несметано ради, а онда се ратна ситуација погоршала за Србе. Војска се повлачила преко беспућа Албаније, а Ђура придружио својој браћи. Имао је само толико времена да кофер напуни неопходним стварима, закључа апотеку и нађе се у једном од последњих возова за Солун.

У живописном лучком граду на обали Егејског мора среће се са великом групом земљака и ту укрцава на француску лађу која је наше невољнике требало да одведе у Бизерту. На путу, Ђура је са својим сапутницима и сапатницима доживљава и прво ватрено крштење – напад непријатељског сумарена, а само захваљујући искуству капетана, њихова лађа вештим маневрима, избегава потапање и срећно стиже на одредиште.

Већ, месец дана касније, он је на палуби друге француске лађе, којом су многи српски ђаци и студенти пребачени у Марсељ, а одатле сходно својим квалификацијама, бива послат у централу Међународног Црвеног крста у Женеви.

Велики рат се ширио европским континентом, а организација имала пуне руке посла пружајући помоћ рањеницима и избеглицама на свим странама. Најпре се радило на обезбеђивању хране, лекова и санитетског материјала, за шта је Лакић понајпре био задужен поред колега из других земаља. 

Но, од првих дана рата, у седиште организације свакодневно су пристизала и писма у којима је родбина тражила информације о својим сродницима, несталим и заробљеним војницима. Најпре је на њих одговарала неколицина чланова Комитета, али се број упита толико увећао, да је од неколико десетина дневно нарастао на више хиљада.

Комитет зато, августа 1914. године, оснива Међународну агенцију са задатком да успостави контакте између ратом раздвојених људи – војних и цивилних заробљеника, избеглица на окупираним територијама и њихових породица.

Служба је била организована у 14 националних секција, међу којима и она за Србију у којој је припомагао и јунак ове приче. Тако је током рата учествовао и у сачињавању картица са подацима о два милиона заробљеника – војног и медицинског особља и цивила првенствено са западног, румунског и српског фронта, међу којим су биле и познате личности, попут тада капетана Шарла де Гола, који је пао у немачко заробљеништво код Вердена 1916. године. 

У Српском Црвеном крсту, Лакић је кад год му је време дозвољавало од редовног посла око пријема, сортирања и дистрибуције лекова и другог медицинског материјала, припомагао на пропуштању огромног броја писама која су стизала од војника са фронтова  и даље упућивана у окупирану Србију. Сећајући се тих дана, забележио је „да су некада ти дирљиви садржаји путовали недељама, па и месецима, а многи никада нису ни стигли до оних којима су писани”...

Завршетак рата, 11. новембра 1918. године Ђура Лакић дочекао је у седишту светске хуманитарне организације у Женеви, када се са првим путницима запутио у своју нову домовину – Краљевину Срба Хрвата и Словенаца. Годинама доцније опет је држао апотеку, али у Панчеву...