уторак, 20.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:47

Радмиловац за људе или воћке

Аутор: В. Вукасовићнедеља, 25.05.2008. у 22:00
Спорни пут (Фото Д. Јевремовић)

Огледно добро Пољопривредног факултета под називом „Радмиловац”, смештено у Винчи, идилични је низ засада, рибњака и пчелињих кошница, са благим превојима у пролеће обраслим бујним зеленилом. Пасторални призор недавно су нарушила два огромна камиона која су се зауставила усред стабала брескви. Др Мића Младеновић, збуњени директор „Радмиловца”, пришао је у последњем тренутку да их заустави да не истресу тоне шодераи почну да асфалтирају џомбасту стазу која се кроз то имање успиње до брдашца насељеног људима са Косово и Метохије. Реч је о радовима финансираним средствима из Националног инвестиционог плана.

– Нико нема намеру да оспори туидеју –кажу углас ови расељени људи, а директор Младеновић објашњава да је посед завештан Факултету још пре 60 година и у међувремену се развио у институцију од европског значаја, која не сме бити угрожена бесправним пролазом и загађењем издувним гасовима.

Спор око стазе одуговлачисе већ осам година, откако су насељеници тужили „Радмиловац” зато што је тадашњи директор закључао капију на месту где се стаза одваја са Смедеревског пута и просеца добро. Суд није закључио процес, нити управа добра ирасељени људи успевају да се договоре.

– Ово је највећа банка гена пољопривредних врста у југоисточној Европи, већа чак и од руских. Имамо стотине јединствених сорти, контролисано спаривану рибљу популацију, велику банку гена пчела, производимовина и ракије које су добијале прве награде у међународној конкуренцији. Не смем да одустанем од заштите таквог богатства. Расељена лица су провалила капију, порушили ограду и сада 88 хектара добра има само немоћне чуваре, који нису могли да спрече да нам у више наврата не нестане скупа опрема, као и 12.000 сорти увезених из Италије. Не окривљујем никога за крађу, али због њих је посед необезбеђен – објашњава директор Младеновић.

Добро је припало Факултету 1941. године, по слову тестамента породице Вучићевић. После рата је национализовано, шездесетих година враћено у руке академаца, поново одузето и предато Пољопривредном комбинату Београд, да би власништво факултетанад њим коначно било потврђено пре двадесетак година. Брдашце је још десетак година раније постало уточиште за људе који су тражили живот бољи од оног који им се нудио на Космету. Сада ту пребива око 500 душа. Градска скупштина је њихову молбу за асфалтирање пријавила Националном инвестиционом плану и добила потребан новац. Управу „Радмиловца” нису питали за одобрење.

– Нико им није забрањивао да користе наше стазе, кроз воћњаке су провучени струја и вода. Пре четири године смо им направили путељак дуж ивице „Радмиловца”. Платили смо и нафту за војна возила која су крчила стазу, обезбедили смештај за војнике. Уместо да асфалтирају тај пут, они хоће управо ову стазу, мада је она свега 300 метара краћа– рекао је Младеновић.

– Претходни директор је створио проблем. Ми смо годинама свакодневно користили пут док њему није пало на памет да нам загради улаз. Пут на ивици добра он је направио само да би аутомобилом имао прилаз до плаца који је купио близу нас. Тај пут је исувише стрм да бисмо зими могли њиме да се пробијемо и пролази кроз ненасељен предео где су се већ десила три силовања. Нико се више не усуђује да туда пошаље своју децу без пратње – одговара Милутин Симијоновић, уз одобравање осталих мештана, док пред продавницом већају шта даље да раде и додају да су њихови потомци „веће благо и значајнији национални интерес од некаквог имања”.

Једино у чему су се за сада сагласили са професором Младеновићем јесте да радници почну асфалтирање нове стазе док суд не одлучи да ли имају право и на стару. Младеновић каже да ће, ако буде потребно, ићи до суда у Стразбуру како би заштитио „Радмиловац”.

– Наше стазе нису ни замишљене да буду сталне. Ми засаде крчимо после неког времена и премештамо их. Ту где је сада стаза подигли бисмо засад за неколико година. Ако аутомобили буду пролазили овуда, неће проћи дуго пре него што и аутобуси загазе кроз добро– изричит је Младеновић.


Коментари2
c79a5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jasmina M.
Dosli divlji, isterali pitome!
Mica Isto
Nedaj se Care. I u ovoj drzavi mora da se prestane sa otimanjem i pravom jaceg. Drzava ima zakone, komunalije moraju da se plate, nacionalno blago da se cuva. Siledjije neka proseku put negde drugde ili neka idu u sela sirom Srbije koja imaju i zemlje i puteva i bogadstva ali nemaju naroda da koristi ta bogadstva. Nemoraju bas svi po svaku cenu u Beograd.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља