уторак, 19.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:12
ИНТЕРВЈУ: ДРАШКО СИКИМИЋ, песник

„Пресољен” народ постаје неупотребљив

Само још деца и можда неки сељаци, старци, и наравно животиње, држе нешто невине природе у себи, а све остало је надрогирано идеологијама
Аутор: Марина Вулићевићчетвртак, 18.07.2019. у 20:00
(Фото лична архива)

Када је мексички нобеловац Октавио Паз замишљао песника нагнутог над празну хартију, пред којима се отварају читав свет, као огроман зев, и наличје тишине, можда је предвидео некога као што је наш Драшко Сикимић, који не проналази већ изговорене речи, нити оне унутрашње, него оне које су биће само. Читати збирке овог младог ствараоца: „Моје кости уједају”, „Огреботине”, „Смотуљци”, у издању ЛОМ-а, наликује на слушање оног „другог” гласа који се препознаје као наш. Драшко Сикимић рођен је 1984. године у Љубињу, а годинама води своју „радионицу самосталног размишљања” и покреће „унутарње демонстрације”. Овај детаљ забележен поводом његове последње збирке „Кости...” рећи ће важну ствар: „Године 2016. пронађен је у својој соби у ’небиографисаном’ стању; седео је за столом и писао, куцао је прстима, обема рукама, па онда стопалима, куцао је носом затим. Драшко је ту своју биографију онда спалио у дворишту своје куће, вратио се у собу и сео за сто, и написао нову – на папиру је била само једна реч: ’Нико.’ Било му је важно да макар на тренутак покаже прошлости да не постоји.”

У каквим тренуцима настаје ваша поезија? Да ли су то часови просветљења или разочарања, или повезаности са свим у природи?

Кад човек стекне навику да пише, а навика је, у писању, веома важна, онда поезија може да настане буквално у било ком тренутку. На сахрани, у нужнику, на болничком кревету, поред реке, кад видиш да нема млека у фрижидеру, док бежиш од хулигана, док те оставља остарели пас, док падаш са зграде, и тако даље. Можда је само немогуће бити песник док си под водом, иако никада нисам ронио (на дах). Ипак, ево, покушавам управо то да замислим и уверен сам да би се човек одмах удавио кад би га нека директна поетска мисао стигла у дубини мора, за трен би остао без ваздуха јер човеку је потребно много дисања за поезију; само то. Дакле, моја поезија настаје у тренуцима дисања. Тако стоје ствари, бар за сада, али никад се не зна, можда ћу једног дана писати поезију само у тренуцима кад будем мислио да је то мој „позив” и да сам, једноставно, боже ми опрости, надарен.

Из онога што пишете видљив је један другачији живот, отрежњујући, виђен духовним очима. На који начин из те перспективе гледате на стварност и оно што људи раде или не раде?

У истој мери сам немилосрдан и благонаклон према људима, баш као што су и свет, планета и њена природа благонаклони и немилосрдни према мени и свима нама. Није увек могуће живети оно што проповедаш, али требало би направити што мању разлику, да се макар види да ниси сасвим, онако, целом дужином свог живота, од речи до дела, лажан. Тек један пример: саосећајност само за страдање свог народа, или више народа, али који су „твоје вере”, то је нешто најбогохулније и најлажније што људи данас раде. Мање је нељудски бити терориста, ту си макар отворено крволочна животиња, човек без разума, али овамо си један скроз лажни човек, потпуно изопачене природе. Неко каже да су таква саосећајност и љубав природни, али нису, то је најудаљенија тачка од природе људског бића. Ко не верује, нека посматра децу. Само још деца и можда неки сељаци, старци, и наравно животиње, држе нешто невине природе у себи, а све остало је надрогирано идеологијама, све сами политички зависници препуни халуцинација и заблуда.

Човек ваше поезије је несврстани самотњак, онај од кога модерно доба зазире. Како тај човек посматра потребу да се о свему има мишљење, да се заступа слобода говора, да се ангажује у погледу истине и правде?

Човек моје поезије се осећа неугодно што уопште ради овај интервју, посрамљено, јер његови одговори су со коју посипа на, с неке друге стране, већ осољену памет јадног народа. Ово је „пресољен” народ, постао је неупотребљив. Кад кажем „народ”, опростите ми, али ја ту пре свега мислим на себе, зато што сам се у једном тренутку свог живота осетио баш тако – пресољено. Али видим то исто и на туђим лицима, то је разлог зашто људи покушавају да побегну одавде, да оду пре него што им мозак сасвим изгризе ова свакодневна свезнајућа „елита”. А овде сам, видим, рекао и једну грозну реч: (не)употребљив. То је заправо оно како се данас гледа на човека – „онај тамо је употребљив, а овај овде није”. Заправо, није то само данас, грешим. Али ово за со, то стоји: већ неких тридесет година, или нешто мање, нас сваки дан нешто боли, или историја, или данашњост, а на будућност гледамо са сталним изразом на лицу као да смо појели нешто кисело. Јавност је превише бљутава, изгледа као нека сплачина од паметних људи; не верујем више ни праведницима, јер многи од њих своје истине говоре из мржњу, а не јер су истинољубиви. Слобода говора ми, у овом тренутку, на овај начин употребљивана, више ништа не значи. Нашао сам да је једна од најважнијих људских способности одустајање, а не упорност; а ово је свет болно упорних људи. Нађите ми довољно људи способних да одустану и исправићу све грешке човечанства.

Како живе људи који умиру сваки час?

Комична патња. Човек се осећа моћно, лежи на кревету и прави се бог; устане, оде до ћошка и убије паука, врати се на кревет и настави да богује свој велики живот, онда му дође порука на телефон и те речи га убију на месту, у том његовом ћошку, његовој мрежи, и затим се одједном извињава пауку, и богу, (али више пауку), а себи обећава да ће други пут пустити пауку музику, а не црну крв... Хода тај човек и тротоаром, у сусрет му иде мали црни пас, једва се креће, нешто није у реду, сусрећу се код неког дрвета и пас застане и погледа у човека и страшно јаукне и настави даље, прође поред њега, већ у том моменту њега мртвог, а пас као да зна да га је својим јауком убио и не окреће се за њим, док човек за малим црним псом ипак гледа и осећа неку огромну галактичку кривицу, као да је сам бог... Срећом, по човека, постоји много начина којима може да се замлаћује и свом мозгу даје могућност да му све ово и даље, упркос свему, буде занимљиво, пре него што и последњи пут тресне у земљу.


Коментари5
e0307
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Draskone
Uvaženi pesnik je miljama iznad svih komentara običnog puka. Biće mi čast da ga upoznam što će iskoro i biti. Mislilac filozof pesnik osobenjak prefinjenog intelekta. Ima i takvih ljudskih stvorenja na moju radost.
Natasa
Glava ko zrno graska.
Ligeia Morrell
Možda vi imate veliku glavu, ali u njoj nema nijedne moždane vijuge. Inače ne biste ostavljali ovakav komentar za jednu od najpametnijih glava na Balkanu.
Препоручујем 14
Stereotip Srpkinje
A Vi mora da imate sike kao na farmi. Mozda treba da se preorjentisete na rubriku "Nekultura"? Tesko je ovo stivo za Vas.
Препоручујем 10
Aca
Hvala autoru clanka a posebno ovom pesniku

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља