среда, 21.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Бити дописник је лако и тешко, изазовно, понекад опасно

Братислав Илић је извештавао из Копнене зоне безбедности током сукоба и био сведок сукоба у Куманову. Две године пратио је велике мигрантске таласе од Грчке до Прешева. Правио је репортаже о људима у напуштеним крајевима, по снегу, киши, сунцу... Ипак, и с богатим професионалним искуством тврди да је новинар увек неук и да мора да учи
Аутор: Дејан Спаловићчетвртак, 18.07.2019. у 18:00
(Фото лична архива)

Да ће новинарство бити његов професионални позив, Братислав Илић је знао још од малих ногу, када је још с дедом, читајући „Политику”, откривао прва слова.

Већ тада је маштао да ће кад порасте извештавати о догађајима из родног Лесковца, али и из других делова Србије.

„Прве кораке сам направио још у основној школи у новинарској секцији јер су наставници били одушевљени како саставља теме. Основа свега је био мој деда који ме је научио да читам од дневних новина до класике и ’забрањених’ романа. Говорио ми је: ’Материјално богатство које стекнеш час оде на добош, али оно што имаш у глави нико не може да ти узме.’ Зато покушавам да имам посебан стил, али да се држим новинарских и етичких стандарда”, каже Братислав Илић.

Већ после првих прилога показао је свој раскошни новинарски таленат, скренувши пажњу колега. Као резултат квалитетног рада дошле су награде на разним конкурсима. И више није било повратка. Озбиљан новинарски хлеб је почело да једе радећи на Телевизији Лесковац, која је у то време, 1999. године, била један од најмоћнијих локалних медија. Паралелно је био дописник радија Б92 и београдског ТВ Студио Б.

„Као средњошколац и студент уживао сам док сам гледао репортаже Милана Ковачевића, дневнике Горана Милића и Михајла Ковача, по десет пута сам читао текстове Богдана Тирнанића, Александра Тијанића, Драгана Јовановића...”, сећа се Бата Илић.

Братислав Илић је рођен 15. јуна 1965. године у Лесковцу. Апсолвирао је на Факултету ветеринарске медицине у Београду, али пре тога новинарство је већ ушло у сваку пору и ту, како каже, остало. Некада је био дописник Б92, а сада је новинарска узданица ТВ Прва и О2. Последњих двадесет година извештава с југа Србије, дела Косова и Метохије, Северне Македоније, а по потреби покрива и Грчку.

Ипак, и с великим и богатим професионалним искуством тврди да је новинар увек неук.

„Зато мораш стално да учиш, а ја сам имао срећу да учим од Расела и Џима Фиша (обојица са чувеног Би-Би-Сија), Владе Мареша, Небојше Спајића... Буквално учим тако што ’крадем’ од сваког колеге новинара јер увек постоји нешто добро код сваког од нас”, наглашава Бата Илић.

Да би успео у послу, наводи да је веома важна подршка породице коју је, каже, срећом имао. С поносом истиче да има велику срећу што га стално подржавају син гимназијалац Димитрије и супруга Сунчица. Понекад, ако им се не свиди како је извештавао, знају да пронађу покоју замерку. Братислав Илић каже да су му осим породичних критика веома важне и реакције гледалаца после емитовања извештаја или репортаже.

„Њихове критике, похвале и сугестије веома много значе. Наравно, увек имам подршку редакција телевизија Прва и О2. Неписано новинарско правило гласи да када завршите причу, ту никако није крај. Никако не смете да затворите врата за собом и заборавите оне које сте снимали”, каже Бата Илић.

За разлику од Београда, где се политички и економски мање-више све дешава, радити на југу Србије није једноставно јер се новинари свакодневно суочавају с разним проблемима. Ипак, упркос свему, истиче да никада не бих мењао новинарску професију.

„Бити дописник је лепо и ружно, лако и тешко. Стално сам у покрету, изазовно је и понекад опасно, али никада, никада није досадно. Сваки дан је потпуно различит од претходног, упознајете много добрих људи и видите колико је овај део Балкана богат”, каже Бата Илић.

Извештавао је из Копнене зоне безбедности током сукоба и био сведок сукоба у Куманову. Две године пратио је велике мигрантске таласе од Грчке до Прешева. Правио је бројне репортаже о људима у напуштеним крајевима, по снегу, киши, сунцу... Ипак, највише су га погађале потресне људске приче из српских енклава на Косову и Метохији.

Као резултат доброг рада у последње две деценије, за извештаје и репортаже добио је 12 домаћих и међународних награда.

Као једну од анегдота наводи случај миграната пре неколико година, када су из Африке пут до Европе и бољег живота пролазили преко Србије. Тада је Братислав Илић видео да мигранте на граници Грчке и Северне Македоније туче македонска полиција.

„Ми помажемо да се деца провуку кроз бодљикаву жицу и док сам носио једног малишана саплетем се и баш гадно посечем ногу. Где сад да тражим лекара? Сетимо се сниматељ и ја да смо пре неколико дана снимали на одељењу гинекологије у Ђевђелији мигранткиње и да смо упознали начелника. Позовемо човека, одемо у болницу и он ми на гинекологији ушије рану и превије ногу. Добро је урадио, имам само мали ожиљак”, сећа се Братислав Илић.


Коментари0
f098b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља