четвртак, 22.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:30

Француски генерал који је командовао мисијом спасавања Српске војске

Генерал Де Мондезир ће добити улицу у Београду која се наслања на Париску и налази се неколико стотина метара од Споменика захвалности Француској
Аутор: Горан Весићпетак, 19.07.2019. у 18:00

Када је Српска војска, свега једанаест месеци после евакуације на Крф, 19. новембра 1916. године, ослободила Битољ вративши се тако на део територије Краљевине Србије, командант наше војске престолонаследник Александар упутио је писмо француском генералу Де Мондезиру.

„Сећам се да се Ви и у најжалоснијим данима повлачења кроз Албанију, никада нисте варали о стварној вредности Српске војске и данас можете бити горди што сте онда мислили да моје трупе треба само да се поново наоружају и опреме, па да опет буду оно што су одувек биле”, писао је Александар.

Била је то захвалност француском генералу који је командовао мисијом спасавања Српске војске, њеном евакуацијом на Крф, реорганизацијом и наоружавањем. Захвалност човеку који је извештавао француски Генералштаб да се „обновљена Српска војска састоји из најхрабријих, најсолиднијих војника, оних који су преживели катастрофу повлачења и прележали разне болести”.

„Принцу се диви и воли га и последњи његов војник. Сви знају да ће ићи да освоје изгубљену отаџбину и, због тога, имају највиши морал. По мом мишљењу, Српска војска ће бити бисер Источне војске”, биле су Де Мондезирове речи.

За генерала Жена Фредерика Лисјена Пјарона де Мондезира мало ко је у Србији чуо док Удружење књижевника Србије и председник Милован Витезовић недавно нису упутили предлог Скупштини града да тај знаменити генерал, најзаслужнији за спас Српске војске из Албаније 1915. године, добије улицу у Београду.

Признајем, име генерала Де Мондезира није ми било непознато, али нисам ни слутио да нема улицу у нашем граду, нити сам знао колико је помогао Србији и Српској војсци. Да сазнам више помогли су ми Де Мондезирови мемоари „Албанска голгота – успомене и ратне слике”, објављени код нас прошле године. Колико је Србија ценила тог генерала најбоље говори чињеница да је на откривању Споменика захвалности Француској нa Калемегдану, 11. новембра 1930. године, био почасни гост краља Александра Првог који га је том приликом и одликовао Орденом југословенске круне. Генерал Де Мондезир већ је био носилац два српска ордена – Ордена белог орла и Крста Карађорђеве звезде. Те почасти и вечну српску захвалност заслужио је у току 1915. и 1916. када је био командант специјалне мисије француске војске која је била задужена да процени стање Српске војске која се повлачила преко Албаније и организује њену евакуацију.

У складу с тим задатком, Де Мондезир је одабрао Крф, за место где ће се Српска војска опоравити и одакле ће кренути у победничку битку која је од Солунског фронта водила готово до Беча. За команданта специјалне мисије именовао га је главнокомандујући француске армије генерал Жофра уз наређење да из Албаније спасе бар 50.000 српских војника.

Де Мондезир је прво морао да убеди италијанску владу да Српску војску у Албанији не третира као непријатеље, а потом и српску владу да измучена војска и народ марширају још 240 километара како би били евакуисани на Крф. Лука Медова, где су биле српске трупе, имала је плитак газ, велики бродови нису могли да уплове у њу, а аустроугарска морнарица је била преблизу, па је постојала опасност од торпедовања. Показао је велико дипломатско умеће како би се савезници договорили ко ће да превози српску војску, што је био разлог упозоравајућег писма руског цара Николаја Првог савезничким силама да ће његова земља да напусти рат ако се не спасе Српска војска.

У међувремену, Срби су марширали до Драча и Валоне, а евакуација у којој је спасено 125.000 српских војника почела је 17. јануара 1916. Де Мондезир је водио процес опоравка, реорганизације и наоружавања Српске војске која је имала три армије и шест дивизија. Он је убедио генерала Жофра да Српска војска наступа самостално и да не буде утопљена у друге савезничке армије како су многи предлагали. Тако је опорављена и реорганизована Српска војска већ у априлу 1916. стигла у Солун. Генерал је помагао Србији и мимо војне мисије. Његова заслуга је што је више од четири хиљаде избегле српске деце са Крфа послато на школовање у Француску, као и хиљаду српских регрута на студије на Сорбони. Том одлуком обезбедио је будућност српском народу чија је интелигенција готово уништена у Великом рату.

Генерал де Мондезир се од 1913. налазио у различитим мисијама на Балкану када је заволео Србе и научио наш језик. Зато је његов избор за команданта савезничке мисије био логичан. На седници српске владе у Скадру 1915, као и годину дана касније на острву Видо, схватио је драматичност страдања војске једног малог народа који је одбио да се покори јачем од себе. Већ 1917. године написао је књигу у којој је страдање наше војске, први у свету, назвао Албанска голгота.

Пјарон де Мондезир и његова Француска су најзаслужнији што Срби, народ античких назора, није нестао у Великом рату, пошто су две велике силе тадашње Европе одлучиле да га потпуно затру, већ је наставио да живи и тако је сачуван за светску историју. Зато нема ничега природнијег од тога да генерал Де Мондезир добије коначно улицу у Београду која се наслања на Париску и налази се неколико стотина метара од Споменика захвалности Француској управо када је дошло до ресетовања српско-француских односа и када су после много деценија лутања враћени на савезнички ниво између два светска рата.

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари1
9d6d3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Леон Давидович
Такви као генерал Де Мондезир били су пријатељи. Али не увек и званична политика тадашњих савезника Британаца, Француза, Италијана.До задњег дана подржавали су Бугарску. Италијани су спречавали приступ српској војсци обалама мора. Да су били искрени савезници не би цар Николад 2. морао интервенисати код британског краља и француског председника. После су Французи били најзаслужнији за Солунски фронт, а Британци би Србе послали на западни фронт. Многи Руси су изгинули, а ко их се још сећа'?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља